Некада, док сам био млађи, толико сам се трудио да докажем свој став другима. Или да покажем себе лепим, снажним, способним, па и другачијим. То младост чини, много је надмена, и једнако много, ако не и више, несигурна и уплашена. Плашиш се да ће те живот и људи у њему изгурати из кадра, па чиниш све што можеш да у њему останеш, ако је потребно и да искочиш испред других.
Касније схватиш да не постоји кадар. Умислио си значај онога како те људи, друштво, систем или живот сâм „снимају“ и доживљавају. Чине они то, свакако, али на крају увидиш да је најважније да се свидиш себи. И да ти није приоритет делати по вољи других, па чак ни по својој вољи, но по вољи Божијој.
И то те смири. То те толико смири.
Чиниш, колико можеш, и колико се не спотичеш, по вољи Божијој. Претекне, итекако, да је и по твојој вољи, па се некако те воље и здруже, постану као једна. Не увек, јер грешни смо ми људи, али силна је благодат, дивна је радост, кад Бог учини оно што си желео јер је то и Његова жеља била. Или боље: прво Његова, па си то препознао и усвојио као своје. Некад Он чини кроз тебе, некад мимо тебе, небитно ти је, ти видиш молитве да су нашле одговор, гладна срца ситост.
Данас не марим да се доказујем јер свако од нас, и онај најмањи и наизглед најружнији, доказ је Божије љубави и делатник Његовог плана.
Састављао сам недавно неку комоду. Преко 60 делова је дошло у пакету. Чини се, кога брига за један шрафић или ексерчић, још ако си се убо на њега, али он ти може коначно дело учинити потпуним и трајним, или фаличним и склоном штети. Слично је и са људима. Шта ти знаш, и онај што те вређа или што ти смета, можда га је Бог ту сместио да те ојача, можда је тебе послао да га својом благошћу смириш. То не значи да треба сваки сукоб избегавати, некада су они преко потребни, па и лековити. Не може ексер држати полицу док га не удариш чекићем, не може некад ни човек пријањати уз човека ако их пре тога мука, па и сукоб, нису зближили и спојили.
Ко ће одгонетнути Божије путеве и смернице? Но, ми се не плашимо због тога, јер се у Њега поуздамо. Он даје, теши, кори, љуби. Само пусти Њему кад изнемогнеш. Даје нову снагу. Увек даје. Вода кад ти пређе преко браде, можеш наставити батргати и повући на дно и себе и оне који желе да ти помогну, а можеш и пружити руке ка Богу. То изискује и ризик и поверење. Делује сигурније пружати руке у ширину, пливајући; чини се сигурнијим него у висину, можда те и талас и твој терет повуче на дно. Али ми знамо да је Христос ходао по води, ми нисмо. Не без Њега. Знамо да је и вода, и талас, и наше крхко тело, и наша смушена душа, све је на његовом длану и под његовом вољом.
И шта је лакше рећи: „дај ми, Боже, оно што ја желим“, или „нека буде воља Твоја“?
Знам шта сам ја желео, по делима својим знам. Желео сам угодност, лагодност, корист, сигурност, а чинио много тога чиме се не поносим, чега ме је срам, јер сам заборављао и ближње и Вишњег, и само се ка нискости спуштао, и себе унижавао. Моје жеље постале су моји господари, да бих на крају постао ничији, или свачији; да бих био свугде или био нигде; и свео се на ситно, на скоро ништа.
Знам шта је Бог желео, а то је да ме воли; кроз људе који ме воле, кроз све несагледиве, непроцењиве дарове које ми свакодневно даје; кроз животне путеве који се рачвају на толико мени непознатих страна, али немам сумње да ми је Сапутник, све док ја нисам бегунац.
Ка голготи се крећемо, а не ка сновима.
На свој крст се успињемо, а не на билборд.
Парадокс је, тек кад прихватиш страдање откриваш радост, и тек кад се препустиш Богу проналазиш заиста себе.
Све док се грчевито, престрављено, држиш својих идеја о свом смислу, свој си и роб и господар. Свој си мучитељ, циклично се враћаш од пада ка успону и натраг, мерећи их овоземаљским. И напослетку, кад дође до последњег круга, бићеш тако празан, знајући да је трка при крају и да ти ниси доспео никуд и ниси досегнуо ништа заиста постојано и трајно.
Али боље пусти своје идеје да се распрше, као птице, препусти их Небу, па можда нека од њих слети ти на раме и ти јој се обрадујеш много више. Јер дао си им слободу, дао си им изазов, препустио си их Промислу, и они су се вратили теби, као одговор, као благослов и потврда Неба: чини тако и живећеш. И онда не мариш ако и неке птице из јата се никада не врате, ако их убије мраз, туђи метак или се одселе у заборав, ти имаш благослов. Ти имаш нову снагу.
И више не мариш, заиста не мариш, колико ћеш доказати свој став другима, ни како ће те доживљавати. Ти ћеш пустити своју птицу да лети и летећеш с њом. Бићеш слободан. Ако се још неко одушеви тим летом, ако се још неко придружи том лету, то је дивно, делићете просторе и ширити видике, снажити крила и тако ћете се забавити у лету. Ако те неко презре због тога, ти не мариш.
Јер слобода се не дâ омеђити туђим виђењем ње. Други нек упиру прстом у кавезе, но твоје је небо. Они само нек упиру.
Други нек нишане пушкама, но знаш да је ова слобода вечна. Непроцењива. Неуцењива. Не подјармљује се никоме и ничему, чак ни смрти. Предводи је исти онај Голуб који је Христу слетео на раме. И ми слећемо са Њим.
Не маримо за кадар, ни за кавезе. Имамо своје Јато, и ми летимо на Југ.
У Вечност.
Марко Радаковић
Слични текстови овде
Коментари