Не
знам да ли сте чули, отворили су друштвену мрежу за усамљене људе.
Тамо
можете да се претварате и покушавате да будете допадљиви.
Други
оцењују колико сте успели у томе.
Тамо
можете да доказујете другима колико сте им се прилагодили.
Они
могу различито да реагују и коментаришу.
Можете
и да одабирате сцене из свог живота да бисте начинили електронски колаж,
нереалан и монтиран, али увек неко наседне. Ви први. Убедите и себе.
Онда
неки очекују да се на основу тога свиде некоме, и да ће се неко, на основу
тога, свидети њима.
Бирају
се међусобно режисери, глумци, шминкери и мајстори за ефекте, бирају се тела
као да су меса у хладњачи.
Бирају
се и слаткоречивци, који могу посудити телефон пријатељу да откуца шта год.
Много
учинковита мрежа.
Људи
успешно негују своју лаж, тове је, јачају и снаже, док их она сама не прогута,
па забораве и сами ко су заиста и какво дете у њима уплашено пружа руке, само
да се загрли.
Често
забораве колико им је, на крају дана, само потребан неко с ким би покрили ноге
ћебетом. Неко ко грли и ни не пита их зашто плачу, јер то свакако зна и осећа.
Не
знам да ли сте чули али многим усамљеним људима је лакше да се крију иза својих
приказа самопоуздања, или у својој ћутњи, повучености и огради.
Кажу
неки да је лако позвати на кафу.
Кажу
да ни "не" није губитак.
Ћутање
и страх могу бити.
Као
и беспотребан труд да мариш за нечији стисак лајка, срца или љутића.
Кратак
је живот да бисмо га проводили иза шљаштећег екрана.
И
толико је мало времена, а људи не хрле да нађу с ким би испод ћебета грејали
ноге у хладну ноћ.
Марко Радаковић
Коментари