Тужни осмеси

Јанко би седео сатима у нашој кући. Некада бисмо заједно одгледали филм, ручали, па би уз кафу седео код нас све до вечери. Док би одлазио, увек се захваљивао, дуго и срдачно, толико да би нам било непријатно. Био сам тек дечак, нисам знао због чега се захваљује. Да, понекад је био досадан, али био је необично драг. Причао сам с њим о музици и о филмовима, дивио се његовом знању и поштовао његов укус. Доносио ми је музичке касете и увек је притом излагао  читав историјат бенда. Често ме је молио да пред њим пустим неку песму, да види моју реакцију и чује моје мишљење. Јанко је имао више тема са мном, дечаком, него са мојим родитељима. Бар се мени тако чинило. Знам да би причао пуно више са мојима кад сестра и ја не бисмо били у соби, али то су биле неке приче за одрасле. Можда прича о љубави, мислио сам. Доносио нам је понекад рибу. Био је страствен, мада не толико успешан пецарош.

,,Рибе су моји другари, ћуте, слушају и личе на мене. Још када бих и ја ћутао, а, па сви би били срећнији.”

Сувише често и сувише окрутно шалио се на свој рачун: како је ружан, глуп, смотан и томе слично. Те шале нисам најбоље разумео, али сам волео кад је ту, постао је повремени члан породице. Нисам знао да је Јанко рођен са неком болешћу чијег се имена данас не сећам. Нисам знао да нам се захваљује зато што га је већина других одбацила, сматрали су како је чудак и депресиван. Нисам знао да никад није имао девојку, нити да је био бескрајно тужан.

Све то сам сазнао тек кад се Јанко убио.

Од њега је остала касета Криденса, слепљена селотејпом, и једно лепо сећање на сетног и усамљеног човека којег никад нисам сасвим упознао.

Људи са тужним осмесима су често долазили у наш дом. Родитељи су ме кроз жив пример научили да прихватим другог, ма колико другачији од мене био. Не знаш ти колики човек у другом чучи. Макар га не разумевао, макар ти био напоран и далек, макар био на гласу као лош и штетан. Довољно је да препознаш људскост на  лицу. Ако неког гледаш као човека, он ће бити човек према теби. Често су се уверили да то правило и не важи баш увек, али су остали верни свом ставу.

Лука је у селу био познат као ситни лопов и пијанац. Татин школски друг. Имао је тешко детињство, о којем скоро никад није говорио. Као дечак је остао без ноге.

Село је упозоравало мог оца да прима лопова у кућу.

,,Лопов не краде из своје куће.”, одговарао је тата, сасвим уверен у то.

И заиста, Лука је увек топло дочекан у наш дом, као да је његова друга кућа. Добио би кафу и коју чашу ракије. Отац је упознао сестру и мене са правилима кад Лука дође у госте.

,,Сипајте  му две чашице, али не стављајте  флашу на сто, неће стати док све не попије.  Ако дође пијан, само кафу скувајте и донесите му чашу воде.”

И заиста, тај систем је функционисао. Лука је поштовао мог оца, поред свих псовки и мени неумесних, интерних шала које би један другом упутили.

Кад год је требало нешто помоћи, могли смо се делимично ослонити на Луку, ако би био трезан, и ако се не би код нас дочепао алкохола више но што треба. А то се често дешавало, па би се отац љутио, свађао и увек мирио са њим.

Да упростимо, пријатељство са Луком је било нешто изузетно напорно, бар за мене. Будући да сам био тинејџер, бунтован и гласан, питао сам оца зашто трпи лопова и пијаницу у својој кући.

,,Зато што ми је пријатељ.”

Тада ми то није имало пуно смисла. Данас итекако има.

Не знам шта стоји у званичном извештају о Лукиној смрти. Мој отац је тврдио да је био гладан, други да се препио. Заиста, Лука никад не би одбијао чашицу ракије или шољу кафе, али га је увек било срамота да седне за сто да једе. На то би понекад пристао само уколико је пре тога радио у том дому.

На сахрани су били његови синови из растуреног брака. Снажни, високи, личили су на оца. Запитао сам се колико би Лука био леп човек да је живео другачије. На сахрани су били старци који су, попут њега, живот проводили у кафани. Моја породица. Двоје комшија. И нико више. У педесет другој години умро је у истој кући у којој се родио. Зид у кухињи је био срушен, није било струје, ни већине намештаја.

Никад нећу знати шта човека натера на такав живот. Сигуран сам да је Лука имао великих људских вредности. Трагедија је што није желео да се заиста потруди око њих, и што је остао, изгледа, вечно заковитлан у прошлост о којој никад није говорио.

Славица је још једна од многих, драгих особа са тужним осмехом.  Познавао сам је давно, као мали дечак. Заборавио сам њен лик. Однело га време, нестао је из видика, као да је био облак који ме је развеселио, па потом се разобличио и - ишчезао. Памтим да се смешила веома необично. Имала је широк осмех, али сетне очи. Као да је себе стално убеђивала да је срећна. Или можда није хтела да друге дотакне својом тугом.  У наш дом је дошла са два сина након велике трагедије коју неки зову ,,Олуја". Са нама су једно време живели. Убрзо је отишла у празну, стару комшијску кућу и борила се како је знала и умела. Звала ме је Мака, дочекивала и испраћала осмехом, и необично срдачно ми је даривала јабуке. Осим својих пошалица, то је све што је могла да дâ. Памтим да је често детињила не би ли разгалила нас, децу. Да се једном завукла са нама у купу комуше, и да је веома волела мајчине штрудле. Често је водила синове на купање у оближњи  канал, и памтим како сам био љут кад ми мајка није дала да идем с њима јер је вода прљава. А знала је Славица понекад да оде сама на купање, док су деца у школи.

,,Ја ти се завалим, мој Мака, на душек, и уживам, сунчам, па ме вода носи куд је воља.”

Сећам се да јој је коса била кратка, и да ју је склањала иза мало клемпавог уха. И сећам се светло, светло плавих очију, које су увек биле мутне, као да јој суза стално стоји у оку. Ето, тих неких детаља. Али не сећам се најбоље како је изгледала и жао ми је што немам чак ни фотографију.

Комшија је скренуо пажњу мојој мајци да не би требало да одлазим код Славице и дечакâ, јер се она често чудно понаша. А мајка му је рекла да не говори о томе пред дететом и да не претерује.

Славица је почела некако нездраво да се дебља, говорила је мање и спорије, а њен осмех је био све више мртав, усмерен ка ничему и никоме. Знам да сам почео да је се плашим, јер више није била тако срдачна и блесава. То некако није била моја тета-Славица. Мајка ми је објаснила да је имала тежак живот и да мора да пије лекове од којих се дебља.

Кад су пронашли њено  тело како плута каналом Дунав-Тиса-Дунав, већина је мислила да је дигла руку на себе. Отац је тврдио да је вероватно имала грч или незгоду. Мајку то није тешило, тог дана је дуго, дуго плакала, кријући се од нас, деце, у соби.

Баш недавно, сетио сам се Славице и питао мајку, шта мисли, да ли се заиста убила.

,,Зар је заиста важно?”, питала је.

А ја све мислим, можда се само сасвим препустила, као и сви ови добри људи. Можда су, просто, престали да пливају и пустили да их вода носи куд јој воља.

Стоји негде данас затурена касета Криденса обмотана селотејпом, и негде Јанко и даље, онако висок, погурен и проћелав, седи у сувише ниској фотељи и клима главом, уз рифове Fortunate Son.

И стоји и даље, негде на тавану, пластични крст који је Лука нашао на путу, и донео мени, тадашњем ученику богословије. Могао бих се заклети да је тај крст отпао са неког мртвачког сандука, али знам сигурно да није украден, и знам да је донет са љубављу. А Лука ме негде и даље зауставља на цести, у свом црном, прастаром мантилу, пита за оца и шаље поздраве.

И стоји и даље, у мени, једна драга, мила жена, без јасних црта лица, али се сећам кад је са усхићењем из старог, швапског регала извадила чоколаду коју је добила од Црвеног крста. У тој кући је био земљани под, било је мрачно и хладно, чучнула је, и загрлила ме. Мирисала је на динстани лук.

,,Кад порастеш, немој никад ић' у рат,  'еси чуо?”

Чоколаду сам појео до своје куће, не знајући зашто ме грлила, ни зашто ми је дала тај слаткиш као да је нешто посебно, ни шта заиста значи то што ми је рекла, али сам закључио да све заједно то представља нешто заиста важно. Тако сам, просто, осећао.

Порастао сам, и знам да нећу никада ићи у рат, због те жене без лица, и нећу омрзнути слабе, повређене,  ружне, тужне, одбачене и неснађене, јер сам видео, заиста јесам, како су бескрајно лепи кад се ослободе туге.

Видео сам како се Јанку озари лице чистом радошћу, кад би видео да мајка пажљиво приноси шољицу пуну кафе. Погледао би моју мајку, захвалан до неба, скоро дечијим очима, па би подигао шољу с пажњом, као какву изузетно драгоцену ствар. Можда му ми нисмо спасили живот, а можда, док је осећао да негде и некоме припада – можда и јесмо.

Луки је било довољно кад га отац поздрави као старог пријатеља, кад се запричају о момачким данима и почну да се надмудрују кроз шале. Питао ме је често кад ћу се запопити, да га крстим и да му мој тата кумује, па да направи свечани ручак. Никад се није крстио, али лице би му свечано, сањалачки засјало  док је излагао смешне планове о ручку који не може приуштити, а на који би дошли и његови синови са  девојкама, и његова жена за коју није био ту кад је требало. Причао је у детаље, о хармоникашу којег би довео, о човеку од кога би узео прасе, о икони Светог Ђорђа коју би претходно наручио и ставио на источну страну зида. И био је срећан, заиста срећан.

А Славица, њој је било довољно да види моје родитеље како се воле и слажу, здрави и живи, као да јој је свет поручивао да у њему још има наде и сретних прича.

Због тога, због тих тренутака кад тужни забораве на тугу, ја никад не заборављам моје тужне. Срећем их и даље и сретаћу их док сам жив. Пишем им, па коју реч промашим, а која их и пронађе. Куваћу им кафе, слушати док причају и опраштати им кад, могуће, нико други не би. Па се можда онако лепо насмеју. Па можда и остану радосни. Никад се не зна.

Од мојих милион осмеха лепши ми је, верујте, један искрено радостан осмех некад тужног човека.

Марко Радаковић

Слични текстови овде

Запратите преко Инстаграма овде

И фејсбука овде