Опрости ми, Боже, ако сам кога повредио

 

Опрости ми, Боже, ако сам кога повредио, ако је ико због мене плакао.

Знаш да то нисам намеравао, знаш да то нисам желео.

Причао ми је један човек са салаша, како су његови преци, у великом сиромаштву или прихваћеној навици, свукуд ишли боси. Ципеле би се обувале за цркву и прилике. Ишли су боси и по путевима и по стрњики. Могли су ножевима да секу отврдле пете.

Душа ми је сиромашна, стекла навику, обликовала кору, гази по стрњики, некад не разуме бол нежнијих душâ, јер такав давно не осећа.

Може човек уживати у погледу са видиковца и видети широко и дивити се свету. Може човек заронити у себе дубоко, пронаћи дете које је одувек требало да буде, и тиховати у молитви. Али све је то залуд ако не погледа у лице другог човека и не пружи себе к њему.

Опрости ми, ако сам људе гледао као ствари, појаве или странце, а не као лик Тебе, тако Живог у њима. Опрости ако сам кога повредио у равнодушности или не препознајући начине да им будем искрен пријатељ.

Није ми жао сваког њиховог плача. Није ми жао ако су их начин и речи потресли и запитали, није ми жао уколико су те речи биле само позајмица од Тебе. Нисам овде да будем роб људима и да удовољавам њиховим идејама и срећама. Макар ми били најрођенији, макар то био ја сâм! Нисам овде да будем роб своје среће! Моја и туђа срећа је споредна, небитна ствар. У космичкој, непрегледној Твојој таписерији, њене смо нити; и велика је радост што си нас, Боже мој, додирнуо, уткао, призвао, што нас свакодневно покрећеш.

Моје је срце као фрула на Твојој усни, и мелодије у њој нема, ако ти тако не зажелиш. Чему фрула без свирача? Она је лепа стварчица, експонат, подсетник на песму. Чему човек ако Богу не служи? Он је  биолошка појава, а срце један од мишића који навија његово тело да се креће, механички, празно, као машина. Но кад Бог кроз човека засвира, кад Дух прође кроз њега целог, онда заједно стварају мелодију, онда додирују многа срца, надахњују, подижу, милују, теше, крепе! Диван си, Боже, у светима Својим! И то нису само они које смо касније озваничили као Свете, канонизовали,већ и небројени други...  па не кличемо залуд на свакој Литургији: Светиње светима! Ми можемо да будемо толика утеха и снага! Не због нас, но због Тебе! И можемо бити толики бол и разочарење, искушење и срџба, саблазан и пораз! Добри мој, Благи мој Боже! Како грешимо, како страшно грешимо! Грешимо у свом сталном настојању да истерамо своје, да докажемо себе, да надвисимо другог, да будемо у праву. У журби за привремену корист, у  борби за материјално које брже струли од јесењег лишћа, у томе да човека, брата мога, сестрицу моју, тек тако, заборавимо, повредимо, наружимо, умањимо, попљујемо. То ли смо? Изговарамо се како се боримо са личним демонима, али нема ништа у демону лично, његов циљ јесте да те обезличи, да те убеди да је твоја мука већа од твога Бога, да је твој интерес важнији од плача или осмеха особе поред тебе.

Праштај, Добри мој, изнова, свима нама. Поражен сам Твојим неизмерним стрпљењем и чекањем да се променимо, јер тешки смо, поклекли и пали, прљави и мали, а Ти нас ипак волиш. Дође ми, много пута, да поновим оно Петрово: иди од нас. Шта ће икоме овакви људи? А Ти нам опет переш ноге, спираш наш грех, пружаш нам Чашу, макар и знао да ће те многи свакако издати, јер Твоја је љубав јача од наших идеја правде и кривде. И распињеш Се и умиреш, и васкрсаваш, сав у љубави, и сасвим бивајући Љубав.

Опрости, опрости ми, Боже, ако је икада ико плакао због мене, ако га је душа болела због моје речи, скренутог погледа или прећутане утехе. Не тражим опроштај за бол који и по њих може бити лековит, ако га разумеју. Тражим опроштај ако нисам добро разлучио један од другог или ако у огрубелости срца нисам осетио нежност  њиховог.

Знаш како је тешко бити човек. То је утешно, но није моје оправдање, јер га нема. Крив сам. Опрости ми.