Хајдемо мало о ономе ставу: ја сам недостојан, мене је Бог оставио или треба да ме напусти. О појави кад се човек препусти самопрезиру због свог греха. Сутра ћемо на Литургији, поред осталог, чути и одељак из Јеванђеља који говори о чудесном риболову (Лк. 5, 1-11). Након што целе ноћи лове рибу и ништа не улове, у послушању према Христу, скоро на почетку њиховог познанства, први апостоли, рибари, још једном бацају мрежу. Ваљало би истаћи да они нису пецали из хобија, но да преживе. Тада мреже бивају препуне. Рибар Симон (касније свети апостол Петар), како каже Писмо бива "запрепашћен", те дубоко дирнут говори Господу да оде од њега, јер себе сматра много грешним, дакле, недостојним Његове близине. Међутим, Господ вели да ће од сад људе ловити, то јест, његова борба неће бити око прибављања риба, но до придобијају људе за Царство небеско. Господ га ипак позива да Га прати, што Петар и чини и постаје један од најбољих његових ученика, упркос својим слабостима.
Делује да многи хришћани имају тај осећај недостојности и може бити опасан ако не поступе попут светог Петра. Добра је снажна савест и будна свест о недостојности, али лични осећај недостојности не сме да буде јачи од љубави према Богу.
Осмели се да прихватиш Божију љубав и осмели се да са Њим идеш!
Што је већа твоја љубав, то је већа и твоја смелост. Не дрскост, већ смелост. Јер једно је дрско дете које изнова греши не марећи за родитеља и узимајући га здраво за готово, а друго је смело дете које греши али воли родитеља и враћа му се у загрљај, са смелошћу и надом да ће му родитељ опростити и помоћи да победи свој грех. Тако је и са Богом. Јер ако је љубав мала и смелост је мала. Јуда није имао велику љубав, пред њим је био већи његов грех но Божија љубав. Ко искрено верује и дубоко Бога воли, зна да Божија љубав надвисује и поражава сваки грех, но и ми морамо бити смели и храбри.
Плашимо се да смо недостојни? Наравно да јесмо и никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: Пођи за мном. Јер види до којих висина можемо с Њим доспети.
Успут буди речено, кад су лађом изашли на обалу, каже Свето Писмо "оставише све и отидоше за њим". Нису се замарали пребирањем, разврставањем рибе, или њеном продајом, иако им је, нема сумње, сва брига претходних дана била у томе да ли ће је ухватити. Али сад, кад су видели Онога Који и рибама може да заповеда, Који људе зове да Га прате, макар били и грешни и недостојни, дубоко су дирнути толиком љубављу и надахнути свежином и силином Христовог начина, "сваку сада животну бригу остављају". Иду за Царством небеским и временом постају његови најсилнији сведоци. Јер кад спознаш Истину, ослобађа те, како од грча свакодневне, често ситне бриге, тако и од често моралистичких и наметнутих стега недостојности. Богу вредиш, јер си Његов. Зове нас: пођи за мном.
Шта ми чекамо?
Марко Радаковић
За наступајуће недеље овде
Коментари