Бог не прави рачуне, њему је сваки човек, свако Његово дете важно. И свакоме ће опростити ако се искрено покаје и искрено промени. Свака невина жртва увреде или насиља, задобија венце светости. То не значи да насиље треба пасивно трпети, нити да ико треба да буде изузет од земаљске правде.
Баш прекјуче чини се да нисам успео да објасним ђаку како Бог може да опрости убици. Увек би се завршило с његовим тачним закључком: „Али човек је и даље убијен“.
Истине ради, често говоримо о опроштају, али сасвим је другачије када и најревноснији хришћани се сусретну пред заиста тешким изазовима. Једне године је драга и иначе весела ученица питала: „Па како да опростим убици моје баке?“.
И какав одговор ти ту да даш?
Како би ти то учинио?
Прва и основна грешка је спочитавати људима, а не постављати се у њихову позицију. Гнев је сасвим разумљива емоција, чак и агресија може да буде разумљива реакција. То их не чини исправним, али немојмо се претварати да није нешто што се може очекивати у ситуацијама кад је повређен човек или његови најмилији. Немојмо ни убеђивати себе или друге да одбијамо таква осећања и жеље јер то неће уродити плодом, ту су. Само је питање шта ћемо урадити са њима. Препустити Богу или живети с мржњом, увек стиснуте песнице и увек отворене ране. Опроштај не значи увек обновити или остварити заједницу са оним ко нас је повредио. Некад је и не мрзети врста љубави – мале љубави, али пред Богом довољне када смо много повређени. Ако у томе и не волимо оног који нас је повредио, кроз недостатак мржње, кроз то „пуштање“, сведочимо љубав према Богу, другим људима којима смо потребни али и себи, јер желимо да се посветимо својим даровима, ближњима и животу, неће нас мржња расипати и контролисати.
Некад је довољно, просто, пустити. Ево ти, Господе, ти носи. Не желим никога да мрзим, јер знам да није Твој пут. Пуштам, да будем слободан, да љубав у мени надјача. Можда не заборављам, јер је изградило део мене и мог живота, али пуштам. Не разумем другога, али му опраштам. Јер пакао који носи у себи је далеко дубљи и мрачнији од оног што је у мени, и поред губитка који ми је нанео. Више га жалим него што га мрзим. Али и у томе га препуштам Теби. Спаси Га, ако буде желео.
Ово све говорим за најдубље ране, за оне људе који су оставили у нама посекотине до краја живота. Ситне размирице, заједљиве расправе, мале себичне поступке и лакомислене увреде свакако бисмо морали опростити, ту нема неког говора. Али опростити откинуто парче душе, ту се види колико смо хришћани.
Није лако. Разумљиво је да боли и да нас људи често повређују. И кад мислимо да су сасвим нестали, они изнедре из најмрачније сенке срца, испуне мисли мраком, а душу ватром, трују нас и чине да буду већи него што заиста јесу, при том реметећи наше односе са људима који нас воле. Али то не чине они, то чинимо ми, јер их тако доживљавамо, призивамо и наново оживљавамо, чинећи их све већима и силнијима.
Зашто, уместо тога, не бисмо рекли: пуштам те. Не носим те више у себи, ниси црн угрушак у мојој души и не луташ више њоме. Слободан сам од тебе. Не мрзим те.
Опраштам ти.
Настављам.
Дража ми је светлост, слуга сам Лепоте, немам ништа са мржњом, нисам њен.
Ја сам дете Љубави. И ка њој ћу да се крећем и њу сведочим. Због мене, због свих оним иза и уз мене, због свих оних који могу доћи, ја ћу да волим, да се надам, да верујем у Бога Који све зна и у Којем не постоји неправда, бол, губитак, смрт, страдање. Ка Њему идем и Њега сведочим, кроз сва искушења.
Настављам.
Јер ме Бог толико воли и толико ми даје. Не одређују ме моје повреде, него моје борбе; не контролише ме мој бол, већ ме ослобађа мој Христос, Добри мој, невино пострадали, Који се с Крста молио за мучитеље, и у таквој љубави донео свима ослобођење и од смрти и од греха, од којих је мржња велик.
Настављам.
Јер сам Дете Љубави.
Марко Радаковић
Коментари