Људи озбиљно занемарују моћ речи и силу ћутања. И ово мора да иде заједно.
Једно од најдубљих жаљења у скорашњем раду са младима јесте њихова немогућност или просто незаинтересованост да се јасно, прецизно и смислено изразе. Упоредо уз то стоји и неспособност препознавања потребе ћутања, а махом због егоизма – морају да „истерају своје“, не препознавајући прилике и занемарујући стратегије, од смирења нема ни помена. Младост је таква, али опет.
За 15 година рада у просвети приметио сам да је декаденција изражавања толико јасна да је по себи карикатура.
Изузеци постоје и свим срцем се обрадујем кад видим да млади размишљају и умеју то да искажу. Али то су изузеци.
Иначе нам се вештина изражавања свуда губи. Баш јуче пријатељ, иначе поштовалац вицева и шаљивих лажи, каже како не памти да је чуо добар виц или да људи не умеју да га добро испричају. Вицеве су заменили мимови, а досетке и шаљиво приповедање лажи постаје тзв. троловање, итд. Усмена предања заменују визуелна, активност и креативност у смишљању или преношењу замењује пасивно кликтање на „подели“. У садржајима, па чак ни у називима ових нових предања, једва да има наших речи, већ су то крајње сведени англицизми. Људи се више не труде да памте нити да улажу труд у приповедање и говор, само „шерују“ крајње једноставне садржаје. Ако може, нешто што не одузима више од пар тренутака.
Тек кад си сасвим спреман да стално учиш моћи ћеш стално да ствараш. Тек кад ти није проблем да оћутиш онда када би се успротивио или паметовао, скромност те научи да твоја реч није најважнија, али и да кроз тишину некад много више говориш о себи.
Људи нису тактични са речима, а рекло би се да су такви и према животу.
Но и речи и живот, то су веома вредне ствари, морају се трезвено мерити и с љубављу неговати. Проценити и куда и ка коме се крећу, и зашто.
Са речима морамо одговорно, па и побожно.
Кроз Реч Божију смо створени. Својим речима ми стварамо лепоту, утеху, доносимо осмехе на туђа лица, некада, у тешким а потребним лекцијама и сузе које воде промени. И речима се воли и речима се радује, и људима се могу у душу урезати у вечности. Опрезно са речима, могу да буду свете. А могу да буду и проклете, јер речи могу да сикћу, повреде, униште, понизе, лажу, осуде, чак и убију. Тако каже Господ: „А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле. „ (Мт. 15, 18-19).
Пазимо на говор. Пазимо на писану реч. Јер исти Христос каже:
„Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен.“ (Мт. 12, 37)
Марко Радаковић
Коментари