Не заборављај да си исти као сви остали.
Ниси бољи, ниси гори, сви смо у истом сосу.
Питају ме људи често за савет, мисле да сам нешто докучио, али немам ја појма.
Парадоксално, та свест да ништа не знам ме стално тера да трагам даље. Тај осећај укључености у муку сваког другог је оно што ме чини сасвим живим али и сасвим пријемчивим свакоме, јер заиста јесам као било ко други.
Не заборављај да си исти као сви људи, пали, грешни, неснађени, слаби.
Ако помислиш и на трен да си бољи, гле, благодат Божија ће се од тебе отргнути, побећи ће као Птица – баш зато што си хтео да је затвориш у себе.
Али ако држиш своја врата отворена, да свако кроз њих може да уђе, док ти је свако, ама баш свако, добродошао, јер не гледаш ко је и какав је, та ће Птица летети стално у теби, јер ће се осећати слободно. Али то је зато што се и ти осећаш слободно. Немаш намеру да Птицу затвараш у себе, обрадујеш се кад запева у грудима другог. Не мариш за нечије звање, статус, па ни грех, у свакоме видиш лик Божији. И сваки је човек по мало твоје огледало, а по мало дурбин у нови свет.
Не заборављај да си човек, слаб, никакав, све ти је дато, ништа ниси заслужио. Звучи смело у ери крваве борбе, у свету последицâ и узрокâ - но чуј! - ако си и умножио свој дар, Бог ти је дозволио да га умножиш, Он ти је у самом зачетку дао живот. Његовом си вољом овде и Његовом дозволом чиниш што чиниш, те се смири, захвали, удахни, полети – с том истом Птицом која ти прави обрте и летове, песме и крике у грудима.
Од земље си и у земљу ћеш отићи, од Неба си и у Небо ћеш отићи, ако одабереш да ти је то Дом.
Али се смири. Гурни некад руке у земљу црницу, свикни се, затрпаће ти тело. И захвали јој се, даје ти храну за то исто тело. Дивни Божији парадокси!
Исти смо, сви ми људи. Различите су то борбе и порекла, трауме и усхићења, плачеви и стремљења, али у сваком од нас Исти је Христос.
И најгрешнији, можда га и мрзиш, можда те је и ужасно повредио, но замисли, и он је по Христу саздан. Господ добри зна шта га је толико повредило, толико изопачило, шта га је нагнало да Птици покуша да заврне шиљу и сломи крила! И онда, зашто је остао тако испразан, тих, без клепета крила, без јутарње песме, без ветрова слободе. Трагичан је! Претужан! Немој се на њега гневити, жали га и моли се Богу да га оживи, да му јата пошаље у душу и опреми је слободом!
Слава Ти, Боже, и хвала Ти, што си ми дао да сам као сви остали! Не дај да будем бољи, никада! Који је то светитељ да је био изнад осталих? Или који је то ореол да је својим бљеском кршио ноге грешнима и ослепљивао оне који су већ у тами? Људи праве поређења, компарације и суперлације, људи мере висине и раздаљине, а Бог има своје размере и увиде.
Не заборави, човек си као сваки други.
Као онај болесни и сиромашни, и као онај богати и слављени. Сличне жиле и тетиве, слично месо и крв, сало и нерви, немири и утехе, све нам је слично, нијансе су у питању. Неважна је нација, боја коже, па и вера, све нас је Бог по Свом лику обликовао још у материци наших мајки.
Не заборави, ниси важнији од икога другог.
Свако кроји свој пут у чудном и непознатом Промислу Бога Живог. Свако кога сретнеш има своју улогу у њему, није твоје да мериш да ли је већа или мања, ти свакога препознај као свога. Ако се испостави да је залутао и застранио, ти га жали и не куни. Јер Бог га држи живим и одржава његово лутање. Зашто, Он зна. Ти гледај свој пут и захваљуј се на њему.
Не заборави, ти си тако мален. И не заборави, ти си тако велик. Као и свако кога познајеш.
Свако од нас је и мрвица хлеба и читава галаксија.
И то је тако дивно.
Само је потребно препустити се парадоксу.
Не ломи главу, не прави рачунице, остави се математике, урони у живот, макар био дубок толико да немаш појма шта те испод и испред њега вреба. Препусти се, мали човече. Ситницо времена, кусуру космоса, име већ урушеног надгробног споменика, шта си ти? Ти си измамљен осмех комшије, утеха пријатељу, подстрек слабоме, смирење силноме, поука потребитом –или ниси, зависи шта одабереш. Можеш бити никоговић и остати прашина. Овако, живећеш. Али, ето, парадокс захтева да знаш да ниси ништа вреднији од икога икада, ти, храно бубама, али и пријатељу многима. Буди ближњи и нека ти многи буду ближњи, да би знао колико ти је сличних и различитих, колико је богатство односа Бог простро пред тебе.
И храни своју Птицу, обавезно певај уз њену песму, греј је својим вратом, душом својом, јер њоме ћеш полетети и њоме ћеш жив бити, она ће ти дати крила да полетиш када тело препустиш земљи.
„Ко ће ми дати крила као голубу, и полетећу и починућу.“ (Пс. 54, 7)
Не заборављај да си човек Божији.
Марко Радаковић
Слични текстови овде
Подржи аутора овде
Коментари