Спасење се не може задобити халапљиво. А има људи, трагично несвесних своје скучености, који поистовећују своју личну идеју мира и раја са оним што је Бог одредио за нас.
Не можеш се спасити мимо других људи, замерајући им само зато што греше другачије од тебе, a некада се удаљујеш од њих јер греше исто као и ти.
На крају ћеш остати или сасвим сам или са људима који ти се сасвим не откривају, јер кад би ти се открили, удаљио би се и од њих.
Монаси, који су се удаљили од света, нису у манастиру због своје нетрпељивости према свету (ако јесу, омашили су суштину), они су у манастиру да би се дубље згледали у себе, продисали силније љубављу и на тај начин пришли Богу и другима.
Не постоји спокојан и безбрижан пут којим се иде у Рај.
Поновимо ово себи колико год пута је потребно.
Не постоји лаган пут за задобијање мира, нити се можемо удобно распети на крст. Одбијањем привремених немира, ми често осигуравамо себи оне вечне.
„Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.” (Мт. 7, 13-14)
Проблем је што ово „широко“ и „тесно“ многи тумаче на своје начине, па сматрају да иду тесним путем јер се заиста потруде око режима исхране током поста, око броја метанија или мноштва благогалољивих речи о Богу и, ето, позитивних мисли о животу.
Често Бог има на уму много уже теснине, оне који ти изазивају клаустрофобију.
"Уска врата и тесан пут", то су животне прилике које те гурају до ивице, да се у љубави сагнеш до тла и у томе полетиш, или те усмерваају на људе ка којима си призван да покажеш отвореност и укљученост у њихово страдање. Да будеш раме кад плачу али и разумевање кад проспу горчину и бес, јер знаш из којег бола једа то износе из себе.
Јасно да сви стремимо ка спасењу, али ако ти је главни циљ да се спасиш, парадоксално, може се десити да од бриге за своје добро пропустиш да препознаш крст, сматрајући га сувишним теретом. Не генерализујем, околности је више но људи, није ни свака невоља крст.
Стреми прво љубави. Па полако. Препознај прво Христа у сваком човеку, и Царство небеско негуј у себи, играјући се са унутрашњим дететом.
Па полако.
Спасење се не може задобити халапљиво. Стално ће ти тако измицати, као ивица дуге. Јер тиме грешиш у корацима и углу посматрања, створио си илузију шта је мир и спасење.
Мир и спасење нису коначни циљ, они су последица, а љубав је циљ.
Волећи и играјући се, поуздајући се у Бога и дарујући се људима, спонтано увидиш да су ти и мир спасење већ дати.
Марко Радаковић
Сличан текст овде
Подршка овде
Коментари