„Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“ (Јн. 14, 27)
Људи често бркају свој лични доживљај мира са оним миром на који нас је призвао Господ.
Наш „мир“ је често повезан са стагнацијом, избегавањима изазова, кукавичлуком, удовољавањем себи.
Ако погледамо Свето Писмо, значајан део оних људи које је Бог изабрао за неки велик подухват није била одушевљена, ни задовољна, па ни мирна због тога.
Већ у повести о Авраму видимо да напушта топлину свог дома и упушта се у несигуран пут. Врло могуће да је средина у којој је живео, мада богата и безбедна, огрезла у безбожништво и материјализам, а и Бог је имао планове за земљу коју му је обећао. Већ овде видимо да је живот сваког искреног верника – ходочашће пред несигурностима и немирима живота, али будући да је утемељено у чврстом поверењу у Бога, напослетку пружа постојан и истински мир. Наша вера је слободан искорак у немире и кретање кроз њих, ка вечном миру. Није, зато, случајно што је Аврам на свом ходочашћу, а након битке, срео Мелхиседека, цара града Салима, што би значило преведено: Правдени Цар из града мира.
Не вреди сматрати да је наша идеја мира једнака оном миру који нам је Бог наменио. Мојсије је одбио да одлази пред фараона, чак пет пута тражећи изговоре и оправдања, рецимо, правдајући то својим муцањем и тремом кад би требало јавно да говори, да би напослетку сумњао и у Сам Божији план и рекао: „Молим те, Господе, пошаљи оног којег треба да пошаљеш.“ (Изл. 3, 13). Највероватније, иако му је то Сам Бог одредио, Мојсије није желео да нарушава СВОЈ мир. Јер после стресног детињства и младости, променио је средину, основао породицу, чувао овце, имао миран и тих живот, а ето сад – натраг у осињак, међу страдале и насилнике, да кроз њега реке крваре, стока умире, скакавци надиру и остале пошасти долазе као опомене. На све то ће га и његов народ оптуживати зашто им још и отежава, па ће и четрдесет година лутати пустињом. Није ли већи мир чувати овце и гледати своја посла? Али не, није Бог то намислио за њега, Мојсије је један од значајних оруђâ и наговеститељâ вечног мира, сведок и слуга Бога Који спасава, праобраз Самог Христа Који ће из ропства и смрти одвести народ у несагледиву слободу и вечни живот. Мојсије, иако по својим стандардима и идејама није имао мир који је прижељкивао, постао је један од значајних делатника мира који надилази људске идеје.
Јеремија једнако није био одушевљен својим позивом (Јер. 1, 5-6), Јони се толико није свидела идеја да иде у земљу својих непријатеља и проповеда, да је купио карту у супротном смеру, могуће „да одмори душу“. И тако даље.
Ако бисмо то пренели на данашње прилике, велика је опасност да хришћани буду и остану млаки јер се склањају од изазова које је Бог поставио пред њих. Радије ће бити осредњи, „пливаће“, зашто да се истичу, зашто да „муте воду“, зашто да не иду куд иде већина друштва, лакше је плутати низводно него узводно. Речју, радије ће бити млаки, да одрже свој „мир“.
Свет сматра да наш мир је потребно да буде виђен, опипљив, због чега се везује за материјална добра, каријеру, физички изглед и приказе наше среће у друштву или на интернету. Такав мир подразумева да немамо никакве невоље или проблеме, а ако се и десе, ми морамо да их решимо. Мир, дакле, зависи само од нас. И напослетку нас тај и такав назовимир увек изневери и увек остаје недостижан. Само да „нађем свој мир“, то јест: само да завршим школу, само да се оженим, само да добијем унапређење, само да победим болест, и све у недоглед. Увек незадовољни, увек немирни, хрлимо ка увек недостижним и увек новим циљевима. Као ожеднели који јуре ка фатаморганама и напослетку им смрт прекрати пут.
Какав је мир који нам Христос даје? Такав мир не зависи од наших идеја. Можемо бити и тужни, а опет у миру Господњем. Он зависи од наше вере и поверења у Бога. Такав мир је постојан у различитим невољама и недаћама, због чега их лакше надилазимо или и прихватамо, увек знајући: не зависи све од нас. Имамо поверење у Бога, нека буде Његова воља. Не тражимо „свој мир“, него улазимо у Божији мир, сједињујући се са Христом.
Христос је свеза мира између Бога и људи, између човека и човека, између човека и творевине, Дароватељ мира у човеку самом. Света Тајна Причешћа је Тајна Помирења, Тајна улажења у Мир и пребивања у њему. Није Господ само Миротворац и Давалац мира, но Мир Сâм. Зато и говори: „Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн. 16, 33).
На почетку Литургије се молимо „за вишњи мир и спасење душа наших“. Вишњи мир је далеко обухватнији и силнији од оног „нижњег“. . Своје немире препустимо Богу: „Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас.“ (1.Пт. 5, 7). И немојмо да бежимо од могућности да Богу приђемо кроз утеху и помоћ другоме, кроз смело умножавање дарова, кроз храбру и нелицемерну љубав.
„Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“ (Јн. 14, 27)
Марко Радаковић
Коментари