Једна од најчешћих надоумица које човек има је питање – а вреди ли бити добар? Бити поштен, радан, доследан, човечан, упоран, вреди ли трошити себе уколико се чини да нико то не цени и да хуље напредују, док добри страдају?
Ово није ново питање, то се људи питају још од памтивека.
Но, занимљиво је, доброте још има. Људи и даље дају све од себе да служе другоме, да служе Богу, да умноже дарове, макар се чинило да ништа не добијају заузврат.
Али то се само чини.
Нула на земљи је вечност пред Богом. Чак и кружни облик симболише вечност.
Нешто веома важно смо заборавили, људи моји добри. Хришћани не могу да буду млаки. Хришћанство је крајност или није хришћанство. То не значи да је оно фанатизам, напротив. Праћење Христа је отуђено од сваке мржње, од сваког недостатка радости, од сваког очаја, Христос надвисује ама баш сваку овоземаљску тескобу. Праћење Христа је крајност у љубави или није хришћанство.
Да ли ти је вруће од напора љубави, истрошен си и преморен, или се тресеш од студени, знајући да ти је Бог потребан? То је добро. То је одлично!
Изгарај, јер Свети Дух чини да волиш и мимо својих граница, и то не оном лошом страшћу, похотном и илузорном, но волиш човека – човека ради, као што га Бог воли. Буди врућ, и нека ти буде врућина и захвали Богу на томе, што си уморан и теретан, и видећеш како ће окрепљење доћи, како ћеш наћи нову снагу, освежиће те неки ветрови из неког другог правца, са висина, омиће те кад помислиш да ћеш пасти и стропоштати се; и волећеш и даље. И даље. И даље. Само не дај да то буде у лошим страстима, не дај да се твоја психа или људска играрија поигра са стварношћу и дубином љубави, јер онда то није ни ватра, нити је од Бога, то је омамљеност и опијеност, лаж која трује.
Они који су врели, они изгарају Духом Светим, макар најчешће тога и не били свесни. Бог чини кроз њих и они страдају у том делању али не могу да престану да чине, да се пред људима смањују и пред Богом расту; немогуће је, та енергија која је у њима је она исконска, божанска, покретачка, не можеш против ње. Можеш је одбацити, наравно, увек имаш слободу да одбијеш све што ти Бог дарује. Али такви људи махом спознају оно што Бог даје и оно што свет без Бога даје. За њих, то чак ни није избор. То је апсурдно и поредити. Врелина им није изненада дошла, они су били привучени лепотом и смислом који нису проналазили другде. И лепота и смисао су им се све више даривали и откривали, и чак почињали да живе у њима, толико да заиста нису могли да процене шта су у свему томе они сами, а шта Бог Који кроз њих дела. Многи ово не доживе овако свесно, но просто воле и воле и воле, не штедећи себе, и не знају зашто то чине, али знају да не умеју другачије. Многима је много времена је потребно да схвате да им је Бог указао такав пут и да је Он Сам волео кроз њих.
Да ли се тресеш од студени јер ти је Бог потребан? Слави Бога јер ти је указао колико си без Њега прах и прашина. Кажу, човек у последњим стадијумима смрзавања ни не зна да му је хладно јер му чула од хладноће сасвим отупе. А колико је диван Бог који те је довео до спознаје да мораш до извора топлине иначе ћеш умрети, и то трајно! Спашава ти живот! И колико год ти хладно било, а ти пузи, док не устанеш; а ти стој док ти се мишићи не оспособе за кретање; ти ходај док не смогнеш снаге да трчиш; само не одустај, само немој бити скупчана грудва меса која се препустила кијаметима. Топлине има, можеш се избавити, само не одустај. Дакле, добро је и кад осећаш студен, јер ниси дошао на предворје пропасти, има наде да потражиш топлину.
Али бити млак, то је најгоре. Све ово је пре скоро две хиљаде година записано у Светом Писму. „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Откр. 3, 15-16)
Млакост је бљутавост. Млакост је недоследност, непостојаност, млитавост, слабост, лицемерје, то је ништа. То је одустајање од борбе. Врели неће одустати од борбе да буду ватрени, хладни неће пристати на то да се предају смрти, а млаки сматрају да могу да битишу у средини и опстану, преживе, уклопе се, прилагоде, снађу. То су они који покушавају да небесну љубав и смисао уклопе у обезбожену логику и рачуницу, али то је јалов посао. Јер они и ту љубав и смисао виде само корз призму своје користи.
Млаки су најгори.
Но да се вратимо на прво питање – вреди ли бити добар?
Зависи шта желиш тиме да постигнеш.
Ако желиш овоземаљску част, привилегију, већи износ на рачуну, онда, не – дефинитивно се не исплати бити добар.
Ако желиш да те Бог у Онај дан ослови именом, препозна те и загрли, ако желиш да и сада кушаш плодове Царства небеског – онда ти ни није битно да ли се исплати. Кад волиш и дајеш себе, и истрајаваш у вечним вредностима, ти то чиниш јер ти то јеси. Допушташ да се вечност размаше у твојој души. И знаш да не можеш да пристанеш на ништа мање од те крајности, и довољно си дрзак и луд, али у Христу дрзак и луд, да ту крајност сваким даном помераш све даље, до љубави која у Њему неће имати крај.
Да ли ће добри страдати? Ето нам Распетог Христа као одговор на то питање. Сваки пут кад се прекрстимо ми и себе подсећамо да Њега следимо.
Хришћани су, из перспективе обезбоженог света, лудаци. Ми смо они који радосно ширимо дланове да нам у њих забију клинове. Најчешће не буквално, али мало ли је оних који су то заиста доживели и доживљавају и данас? Сараспињемо се Христу. То не значи да је живот само страдање, јер није. Али је радост већа од страдања и живот је већи од смрти. Доброта је већа од зла и Бог је већи од свега пролазног.
Да ли се плашимо страдања? Да, људи смо. Али смо на страдање пристали. И то је саставни део нашег пута. Али знамо Ко нас крепи и води и напаја, и Кога пратимо. Ми смо они који смо пристали на Христов позив "Пођи за мном". И да се дрзнемо то да порекнемо, одбијемо, а толико нас воли, од кад нам је дао да у мајчиној утроби заживимо?
Вреди ли, онда, бити добар?
(Марко Радаковић Fotografija izuzetni Miljan Miletic )
Коментари