Свако је од нас у другачијем одрастао, другачије наследио, другачије му је даривано. И другачији се труд од њега тражи. Људи морају да престану да се оптерећују својим подвигом али нипошто не смеју ни да га одбаце. Зато немојмо тражити савете за пост преко интернета него код доброг свештеника – у почетку духовног раста. Кад човек довољно духовно сазри и сâм ће препознати како да се креће. Онда је духовни отац ту да исповеди, да буде пријатељ, саветник, али извежбаћемо духовни слух да сами препознамо падове и полете своје душе.
Сећам се повести о монаху који је дошао у манастир да се подвизава и повео са собом слугу, што је било на саблазан осталим подвижницима. Чуј, један будући монах да има слугу! Онда им је игуман објаснио да је човек био принц, да је дошао из дворца који је имао стотине, хиљаде слуга, још толико прилежница и несагледиво богатство хране, одеће, овоземаљског ужитка сваке врсте. Одрастао је док су га други обували и свлачили, и за њега је ово свођење на једног слугу подвиг. Теже је из богатства пристати на глад, но из глади само се наставити на глад, иако се чини да је првом лакше. Или из незнабоштва прићи Христу, него одрастати у вери. Иако све има своје предности и недостатке, чак и они навикнути на веру – доживе је као навику и устаљену, а не као сталан преображај и преумљење, што искрени покајници некад боље разумеју.
Нешто што се чини као животна предност може постати животна сметња, јер не спознаш живот у целости. Неко би рекао из ове приче о принцу: ех, милина, има слуге, има новац, има моћ. Други га облачи, други му додаје, без других не би знао колико је труда потребно за векну хлеба.
Но има неке лепоте заронити у живот и све оно што живот даје, и лепо и ружно. Има лепоте у томе што знаш колико је потребно за векну хлеба, и новца, и труда, па још ако се не либиш да руке умочиш у тесто и сâм замесиш хлеб и даш га другима... Много је слађи него онај који једеш не знајући или не марећи колико је за њега потребно труда и љубави...
Пусти начин исхране, у реду је то и потребно, постити храном, али и зарони у живот, уђи у њега сасвим, сав, без осудâ, предрасудâ, устручавања, гнушања, страхова, спусти се, ако смеш, у само срце палог света, у само дно контејнера. Многи мисле да то значи препустити се греху али не говорим о томе. Говорим о томе да истински разумеш или бар доживиш живот, кушаш све оно што живот јесте. Не кушаш грех и не волиш грех, али не скрећеш поглед од њега, волиш грешника, и онај најпоганији део њега не може да ти разори слику о његовој боголикости. Ако до толике љубави дођеш, и у тој љубави се усавршиш, не сумњај да је Бог уз тебе и да те воли, јер само Он ти може дати да тако волиш.
Писао сам раније, људи се плаше да ће да се упрљају животом. Радије се држе своје идеје шта живот јесте. Та идеја их теши, и све што се коси са њом постаје прећуткивано, цензурисано, табу. Ја не. Јер знам да немам појма и умрећу са свешћу да скоро ништа не знам.
Одрастао сам у свету који не зна за Бога, који Његово име псује кроз узречице. Али чак и ту је просијавала једна невероватна жеђ, пустињска жеђ, за смислом, утехом, и највише се она видела кроз потребу да се воли и буде вољен, да се даје, теши, радује другом. То су, просто, оне лепоте и потребе веће од самог човека, јер сваки је боголик и осећа природну жудњу ка божанском. Често ту жудњу сузбија, покушава да је преиначи земаљским потребама, но не вреди, човеку је потребно небесно.
Сви смо другачији и нисмо призвани да волимо само сличне и исте себи. Нисмо призвани да из удобних околности и погодних прилика будемо хришћани. Воли људе и које не разумеш, воли их и ако су некад тешки, воли и кад се чини да је лакше затворити се, отуђити, одбити непоуздано и затворити врата шансама. Срж подвига је усавршавати се у љубави, сједињавати се са Богом, остало су степенице.
Марко Радаковић
Коментари