Волео бих неко да ми каже где су они стари просјаци које сам виђао, а којих више нема.
Будем, као и сви, неповерљив према њима, некада и груб, некада и дам нешто од сувишка, нисам ни прићи оним истинским доброчинитељима.
Сећам се једне старе госпође која је имала косу лоше офарбану у црно. Изгледала је неуредно и запуштено али коса јој је увек била офарбана у црно. Звала ме је „господине“, а могао сам јој бити унук. Увек се жалила на време, а чини ми се да је увек носила исту гардеробу, и лети и зими. И свуда би са собом носила гомилу кеса. Давали су јој људи, хвала Богу. Гурала је свуда колица за бебе у која би стављала што нађе.
Већ неко време је не виђам.
Друга бака је била видно болесна, имала је невољне тикове и као да се борила да изговори: „Дај за леба!“. Поглед јој је стално био немиран, у неком грчу. Ако бих јој дао шта ситно, или купио леба или које пециво, узвикнула би једнако: „Хвала бато!“.
Њу још дуже не виђам.
Надам се да им је неко помогао, да се неко стара о њима, па не морају више да просе.
Не волим организовано просјачење. То чине људи који би и могли да раде али не желе. То је лењост и увреда на муку правог просјака. Због таквих, људи избегавају да помогну онима којима заиста треба помоћи.
Дуго сам сматрао да је један млади момак који је просио испред супермаркета једноставно лењ. Деловао је здраво, па и снажно. Неколико пута сам био груб према њему.
И једном приликом, био сам расположен, дам му нешто ситно. Лице му се необично озарило захвалношћу. И тако неколико пута.
Кад сам уз оно обично чаврљање запитао за разлог те његове муке, отвори ми се човек. Отвори ми се као да сам му најрођенији, а није ми тад ни име знао. Тешко детињство, породичне несреће и трауме које ретко ко може понети без ожиљака. Ражалостим се због своје раније сумње и окрутности. Кажем покоју реч, али не чује је, наставља да отвара душу. Не прича он то мени да бих му ја дао савет – као да ће мој савет ишта променити. Прича ми јер има неког да га слуша.
Можеш ли где радити? Не може, бар не дуго, шизофреничар је.
Као дете видео је оца како се убио.
Једном сам са тадашњом девојком чекао ред на каси. Гужва, минути пред затварање. Иза мене човек, изнебуха ми каже: „Лепа ти је много девојка“. Насмејано. И видиш – чиста срца. Не онако простачки, већ скоро дечачки. Захвалио сам се, мало ми неугодно али схватам да момак има нека ограничења. Радник му је запретио да не смара.
Неку годину касније видим га испред хамбургерије држи пружен длан, обучен у прљаву јакну, необријан и неуредан. Том човеку вреди дати ситно само да му видиш осмех. Ту нема трунке халапљивости или користи. Само чиста захвалност и радост. Кад ме види, више ни не пружа длан, јавља ми се: „Поздрав, пријатељу!“, једнако насмејан. Дао му или не дао.
Недавно га видим са великом модрицом на оку. Није хтео да каже шта се десило.
„Небитно, пријатељу, како си ти?“
А ту је и бака којој је моја сестра помогла да сиђе низ степенице поште. Старица се захвалила, испричала како је дала последњи динар за струју и пита нас имамо ли да купи себи пола векне хлеба.
Сахранила је оба сина прошле године, каже.
Ни њу више не виђам. Мислим да је отишла к њима и да јој то и није пуно сметало.
Моли ли се неко за те људе? За просјаке и бескућнике. Људе који не контролишу свој ум. Чија је душа рањена на сувише много начина.
Поменимо.
"Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити. " (Mт 8, 20)
"И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. " (Мт. 25, 40)
(Марко Радаковић
Фотографија: кип "Бескућник Христос")
Коментари