Сви смо склони да доказујемо правог себе пред другима, а то је сасвим непотребно.
Сваки човек нас доживљава на свој начин. Често је то условљено оним што он сâм носи у себи, често ситуацијама и околностима кроз које смо ми нешто своје испољили, а увек се слика о нама обликује у споју једног и другог. Цео живот мењамо начин како се носимо са животом, околностима, другим људима, сами са собом – то се зове учење, покајање или преумљење, а неки, нажалост, кроз лекције поклекну и огрезну у грех... Оно што је важно, наша промена на боље увек је вођења Богом, освештана Смислом који превазилази људске идеје погрешног и исправног. Људски идеје могу бити садржане у божанском Смислу, али Смисао којим се водимо је Живи Логос Божији, а не људске одреднице погрешног и исправног. Ма ко тај човек био. Јер што је за једног исправно, за другог је то кривина. Не може човек другом човеку са сигурношћу рећи која је воља Божија за његов живот, нити шта је Бог намислио да он буде – једино знамо да Бог свима жели добро и да се сви спасу. Залудно је да ико иком, свесно или несвесно, поручује: буди мени подобнији да би ми био допадљивији, занемари свој бол зато што је мени нејасан и мален... Не може нико да те оптужи за нешто што ти је Бог дао да будеш и не смемо се због тога осећати кривим.
Не може човек ни сâм себе поставити као апсолутно мерило, јер управо је то оно на чему су Адам и Ева поклекли. Допустили су другоме (сатани) да их убеди шта је добро за њих и свет. Допустили су себи да буду непослушни Божијој вољи обожавајући своју.
Не смемо да обожавамо ни своју, ни туђу вољу, ни своје ни туђе виђење погрешног и исправног, доброг и зла. Можемо, и требало би да се крећемо и боримо у складу са истинитом речју Христовом (која се може пројавити и кроз људску) и у складу са топлином свог чистог срца. Своју вољу прилагођавамо надасве Божијој, а у љубави је природно да је прилагодимо и другим људима. У реду је и пожељно да се прилагодимо вољи људској, све док нас људи не удаљавају од Божије воље и док не чине да правог себе не одбијамо и не умањујемо да бисмо њима били прихватљиви и допадљиви.
Имамо пример Самог Христа. „Јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ (Лк.22,41-42)
Божија воља је најважнија. Све остале воље, сва остала прилагођавања, штетна су и погубна, ако се од воље Божије удаљимо и чистоту свог срца презремо, јер се другима (или нама самима) она не свиђа. Немојмо бити маловерни, па од људског, туђег или свог, да ни не видимо Божије.
Не доказујмо себе људима. Јер и то је вид гордости и маловерја, та жеља да нас људи прихвате и цене. Сви природно имамо жељу да волимо и да будемо вољени, но немојмо к томе стремити никада по цену ућуткивања Божијег гласа у нама.
Не доказујмо себе људима. Бог је давно доказао да смо вредни Његове Жртве и љубави. И призвани смо да ту љубав сведочимо, волећи друге и у љубави бивајући им послушни. Али никада њихови робови. «Скупо сте купљени; не будите робови људима!»(1.Кор. 7, 23) Радије будимо послушни Божијој вољи и доследни ономе што нам је дао да будемо, увек исправљајући себе, али никада не бркајући љубав и потчињеност, разазнајући састрадавање и послушање од робовања и обезличавања.
Марко Радаковић
слични текстови: овде
Подржи рад блога овде
Коментари