Сасвим је разумљиво, па и хришћански, да се удаљимо од људи који нас чешће повређују него што нас подржавају, којима се однос заснива на манипулацији, условљавању, оптужбама и увредама. Неопходно је и веома важно разликовати хришћанско смирење од нездравог истрајавања у овоземаљском паклу, јер многи међуљудски односи заиста могу да пеку пакленим жаром.
Али је проблем и друга крајност, уколико људи, можда и повређени претходним искуствима, не очекују ништа мање од идеалног. Немају стрпљење за недостатке другог, учитавају претње, страхујући сувише за своју сигурност и добробит.
Свима су нам потребне особе уз које ћемо бити мирни али је сасвим немогуће да тај мир буде сталан и непрекидан. Било да говоримо о породици, пријатељима, ближњима, просто је немогуће.
Упоредимо то са нашим односом са Богом. Постоји ли човек који никада није осетио немир у том односу? А знамо да је Бог Мир Сâм. Зашто нас, онда, препушта немирима? Зашто често осетимо као да Он није ту? Можда се осетимо и изневерено. Касније схватимо да смо били нагли у својим закључцима, као и да је Његово ћутање било ту да нас изгради, усмери, оснажи. Ако, дакле, у односу са Богом, који је Савршен и Увек Исти, имамо, по својим слабостима, немир, како мислимо да задржимо мир у односу са несавршеним људима, који су склони променама? Па тешко је и сами са собом да увек одржимо мир! Мисао полети, душа се узнемири, тело се напрегне, и ето, ни сами са собом нисмо увек у миру - на жалост, ни у љубави.
Љубав је највећи парадокс икада. Нема ничег лакшег и ничег тежег но волети. Љубав је победа себе и добровољни пораз себе. Љубав је и Христова капља крвавог зноја у Гетсиманском врту и разиграни полет деце Њему у загрљај. Љубав је и Његово „Зашто си ме оставио“ и „Ја сам са вама у све дане“. И Он исти је рекао: „Мир свој дајем вам“ и „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Како се то све може помирити? Не може, јер љубав је парадокс, изазов, и борба и мир уједно. Љубав је све. Како можеш волети без борбе и како можеш волети без мира? Љубав је кретање, док постојано стојиш у Богу. Љубав је праштање док си загледан у лепоту другог, упркос његовим греховима. Љубав је промена, док си оснажен вером да си боголик и истински већи но што си себи дозволио да будеш.
Немојмо дозволити да страх надвлада нашу љубав. Прочитајмо Христову молитву у Гетсиманском врту, с разлогом је у свим јеванђељима (Мт. 26, 36-46; Мк. 14, 32-42; Лк. 22, 39-46; Јн. 18, 1). Да ли је Христова љубав према људима, према свима нама, била само сушти мир и лагодност? Одговор је у тој молитви, одговор је у догађајима Великог Петка. Да ли смо и ми призвани да волимо, чак и ако нам није загарантована лагодност и лак живот? То би требало да сведочимо сваки пут кад се прекрстимо. То није пуки обичај, већ и молитва и сведочанство: идем Твојим путем, Господе. Али који је смисао љубави ако је то тежак пут? Тај смисао славимо сваке недеље, сваког Васкрса, сваког празника. Победа живота над смрћу, љубави над мржњом, опроштаја над злобом, слободе над ропством. И све је то постојано и сасвим стварно у Васкрслом Христу. То није ни фикција, ни корисна прича, то је сасвим стварно и искуствено посведочено. Кад каже: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“, Христос зна тежину и значење тих речи и Он је, без икакве сумње, конкретно и стварно са нама, даје нам се у сваком гутљају евахристијске Чаше и сваком искреном стремљењу нашег срца к Небу.
Чега се онда бојимо? „Ако је Бог са нама, ко ће против нас?“ Где су нам велики сведоци вере, има ли их у нашем уму и души? И не бринимо сувише за нас. Јасно, чувајмо се замки из првог пасуса текста али не хранимо страх и не узрастајмо у бригама, но се препустимо мало Светом Духу да нас води. Да Њиме отпловимо, да Њиме дишемо и волимо, грлимо и тешимо, али и бринемо и молимо, па и кад Њиме страхујемо – и страх ће бити мањи. Пусти, усуди се. Можда се по стандардима света чини бесмислено и блесаво, но ако верујеш, ти заиста можеш да ходаш по тој води, макар била бура, макар био уплашен - ходаћеш и прећи ћеш тај пут.
Молим те, тебе, који ово читаш. Немој никада одустати од љубави. Јер Она никада није и никада неће одустати од тебе.
(Марко Радаковић)
слични текстови овде
Коментари