Чинило се дуго да ми је живот омален, оивичен, згуснут, у грлу да ми стоји и груди да ми стиска.
Мерио сам својим, људским, приземним, духовно слабовидим, по свом премалом срцу. Кртичјим видом, врапчијим срцем, стао сам пред Божији план и питао се: зашто, како, куда, откуд толико мало?
А није план био мален, није живот био шкрт, него сам ја био незрео, ситан, недорастао, неупућен. И таквог ме је Бог држао за руку, као какво дете подивљало у продавници слаткиша. Није ме кљукао тренутно заситним и мени преслатким смећем, да би ме сачувао за добру и здраву Велику Вечеру.
Iulian Adrian C - OrthPhoto
Јер Бог држи план за мене, а не ја.
Чинило ми се, дуго, да касним, да каскам, да нисам довољно учинио, ни довољно дао.
Мерио сам својим, људским, мерио штоперицом који су други нариктали. Мерио сам године упоређујући се са позицијом других, као да смо у каквој трци и као да имам икакво стварно виђење ко у њој води, шта је њен циљ и да ли уопште постоји. И страховао сам, панично, да ми је сваки откуцај секундаре одбрајање мог пулса, и сваки закаснели старт пропуштена шанса за смисао.
А није време било брзо, но сам ја био брзоплет. Хрлио сам ка бољем не допуштајући себи да се темељно у бољег изградим. Желео сам да закорачим и прескачем по три степеника, пењући се ка врху, заборављајући да немам ни довољно снажна колена, ни довољно велик искорак, а и да могу у томе лако посрнути. И таквог ме је Бог успоравао, на моје негодовање, јер је знао колико је и пут сâм важан. И сâм пут може се прелити у циљ, или можда обратно, ко зна, циљ се открива кроз пут и у њему самом – исто онако како се и Вечност прелива и открива у садашњости.
Ко топли, нежни образ Раја није за живота осетио прислоњен уз свој, неће га осетити ни у вечности.
Вероватно ме је Бог, због моје глупости, неколико пута успорио, испретурао распореде вожње, успорио један воз да бих на други закаснио, да бих могао да се најзад смирим од своје лудости и нестрпљивости, да бих могао да упркос томе верујем да стижем кад треба и где треба.
Јер Бог моје време мери, а не ја.
Чинило ми се, дуго, да сам сасвим сâм и да ћу такав и остати.
Мерио сам љубав по људским идејама сарадње, пријатељства, жртве, интереса, давања и узимања и често су те идеје биле представљене као хришћанске и Христове, али биле су само нашминкане да на њих подсећају. Биле су сасвим и само људске, и презрео сам њихово лицемерје и хладноћу. У тим идејама није било места за човекову грешност, али ни аутентичност, сурову и потпуну нагост, није било места за мале људе који се ка већем крећу, за оне који губе и посрћу - не, одређено је то само за великане и светитеље, као да је то датост а не непрекидан пут, до смрти. И таквог, сведеног и отупелог, Бог ме удаљио од лицемерних. У први мах сам помислио да никог искреног и оригиналног није остало, но онда се јаве и пројаве људи...
Онда ми и срце поскочи, и тело заигра, и језик запева, и душа отопли, и реч се у мени охрабри, и воља окрепи – јер изведе Бог пред мене оног ко ми је био преко потребан.
Јер Бог даје сусрете, а не ја.
Али у свему овоме, било да су сусрети, било да је време, да су планови, ми смо сарадници Божији. Нема потребе да осећамо терет живота сами, јер нам није никад ни било намењено да га сами и у својим и туђим идејама патимо, волимо, љубимо, пљујемо или боримо.
Бог је уз нас.
Некад можеш да Му се исплачеш на рамену; некад можеш да, држећи Га плашљиво за руку, с Њим пређеш и најстрашниј пут; некад, просто, можеш с Њим да плуташ на води, раширених руку, препуштајући се Небу.
Чинило се, дуго, да је живот омален, да касним и да сам сâм.
Данас знам да је живот величанствен, да сам баш ту где треба и кад треба да будем, и да никада нисам сâм.
Слава Теби, Боже наш, слава Теби!
(Марко Радаковић
fotografija: Iulian Adrian C - OrthPhoto)
Слични текстови овде
Подржжите наставак писања овде
Коментари