Како је човек један кукавички створ.
Живот га загрли лепотама које није ни знао да постоје, а он би да стоји по страни, јер не зна најбоље шта да ради са толиком лепотом. Чак помишља да их он ружи и умањује, иако зна да су му циљано дариване.
Шта да радиш са тим незаслуженим даровима? Колико се душа уопште може радовати, колико се усне смеју осмехивати? Смеш ли ти то? Опустити се и препустити? Да не заборавиш колико је таме иза угла, колико је насиља у времену, хладноће међу људима, заборава и небриге, бола и смрти? А знаш да све човек мора да прихвати, и ружно и лепо, да све изнесе, да све избори али и да узнесе и у томе прослави Бога.
„Свему има време, и сваком послу под небом има време. Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено.” (Проповедник 3, 1-2)
Али човек је један кукавички створ. Нема поверење у време, и то оправдано, јер јесте неизвесно; а не препушта се сасвим поуздано ни вечности, што га чини маловерним. Нема поверење у Бога, Господара и времена и вечности. Сувише улаже у себе и своје, а премало у Бога и Божије.
Човек сувише пази на могуће опасности, у великим очима страха пази на преувеличане претње, па се оглуши на утехе које му Небо шапће, којима га грли, успављује и буди, лечи и бодри.
Рај може да има укус Причешћа али може да има и укус кафе коју пијеш са добрим пријатељима.
Анђели могу да посуде свој глас црквеном хору али могу да те разнеже и додирну у кикоту и насмејаном оку детета.
Свети те могу тешити кроз свој лик на икони али могу те изгрлити и рукама твојих најближих.
Утеху Богомајке можеш осетити кроз молитву али и кроз живу бригу и заштиту своје мајке, макар те ћебетом покрила и спаковала туце јаја – знаш да је тај сан најлепши и та јаја најукуснија.
Свети Дух може да те надахне након тешког подвига и покајања, а некада то учини и кроз пољубац, плес, поглед, смех и оброк са вољеном особом.
„Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању” (Проп. 3, 4)
Много је важно да препознамо време.
Писао сам много пута о томе да је потребно да човек, када га боли, допусти себи да осети бол, јер је то нормално и природно, мора да одболује.
Исто тако је потребно да човек, када радост уђе у његов живот, отвори сасвим капије свог срца, као наши најбољи домаћини за крсну славу; да убере палму и поскочи, заигра, насмеје се и запева: осана!
Допусти себи да будеш радостан, јер је то нормално и природно, мораш се радовати. Просто мораш.
Ако је у тугама и болу Бог био у човековом животу, Он је ту и у његовим срећама, радостима, усхићењима, успесима и сусретима. Он се радује са Својом децом. Он човеку, изнад свега, жели радост. Не жели му страдање, никада то није желео. Бог жели да човек буде радостан, зато га је створио, зато је Он постао Човек. Није постао Човек само да би страдао, Он је страдао да би васкрсао, а васкрсао је да би човек и после смрти жив био, после муке плесао, после плача се смејао. Васкрсао је да би зацелио бол, победио смрт, уништио зло, одагнао ама баш сваку бригу – Бог јесте Сушта Радост, одувек је то и био.
Бог жели да будемо радосни. А човек, некада се чини, као да не може у ту Божију жељу да поверује. Као да не може истински да поверује ни у своју сопствену жељу и потребу за радошћу. Некад, као да не може да се лепоти препусти, да у њу урони, да само пусти да га носи и оплемењује. Навикнут на обезбожен свет, на дивљину у којој хода истанчаних чулâ и напрегнутих мишићâ, као каква зверчица која не би да постане плен, човек заборави да је призван да сведочи Радост и да у зверињак уноси обожен свет. Да свим својим бићем уноси Божије. Призван је да се препусти Царству Небеском.
„Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.“ (Проп. 3, 12)
Чини добро и у Добром Богу се весели. То ти је призив. Ако си преживео бол и страдање, није ти Бог наменио да останеш скамењен у прошлости. Пожелео ти је и створио те је за вечност и незалазну радост. И тебе и твоје најмилије.
Радујте се и веселите се. Данас. Не одлажите.
Марко Радаковић
Слични текстови: Страх од љубави
Подржите рад блога овде
Коментари