Недавно је ауто први пут "издало" мог пријатеља - угасило се и ни макац, морао је да зове шлеп службу, и то у иностранству. Каже ми: "Ето, и то сам прошао. То ми је био један од страхова, видео сам како иде и сад се више не плашим, решио сам се тога." Слично томе, као дечак, плашио сам се пса док ме један није ујео.
Но постоји другачији став и/или реакција душе. Деси се да доживљена невоља није она која одгони страх већ човека утврђује у њему, некада га и паралише у страху. И ово не говорим у контексту моралних одредница, будући да су то често пре "рефлекси" наше душе, реакције и импулси наше психе, а много ређе свестан кукавичлук и малодушност. На пример, бебу кљуцне кокошка и особа се цео живот плаши птица. Или, чешће, на дете се у најранијој младости викало да ћути, оно се уплаши да због исказивања емоција не буде одбачено (макар тај страх био и несвестан) и као човек ућуткује и утупљује оно што заиста осећа, жртвује своју аутентичност, свој израз, неретко и обољева, психички па и физички. То није кривица тог човека, није нужно ни родитеља ("копира" научено), али страх није побеђен, некад ни препознат. Ово су сложеније теме за које препоручујем колегу др Данила Михаиловића.
Но вратимо се на оне страхове са којима је, можемо рећи, и лакше радити. Рецимо, многима издаја или повреда од стране блиске особе постане својеврсни филтер кроз који посматрају стварност. У реду је кад ружно искуство постане користан учитељ али не и кад постане стално присутни, овако или онако маскирани прогонилац. Љубитељи хорора ће препознати и образац слашер филмова: прогоњена јунакиња побеђује маскираног убицу тек кад престане да бежи од њега, макар га уочила у ормару, на задњем седишту аута или у огледалу. Она побеђује тек онда кад не бежи, кад се суочи са страхом, кад се супротстави маскираном ужасу. Ти си стваран, ти си претња, али доста ми је да те свуда видим, да свуда желиш да ме уништиш, желим да живим. Неретко маскирани убица наново оживљава, а наше хероине их опет и наново убијају, да не би чудовиште одвело у пропаст и њих и оне које воле. Са страхом се, дакле, стално суочавамо јер он стално оживљава и жели да уништи. Тако се стиче храброст. А не избегавањем препрека. То онда остаје кукавичлук. Иако, јасно, стратегија мора постојати, не смемо срљати.
"Повређен сам и сад сам опрезнији." - ово је, у начелу, сасвим логично размишљање, све док смо из повреде научили нешто ново о кретању и циљу, па и о себи. Као кад у видео игрици схватиш да те је живота коштало то што си скочио из места, е сад ћеш довољно да се зајуриш да прескочиш то чудовиште. Проблем је кад страх није само онај који те држи опрезним, већ те држи успаниченим, несигурним у живот, у људе и у себе. Па би онда да се зајуриш у сусрету са било чим, да прескачеш све, јер ниси сигуран да то нису чудовишта. Тако заборавиш на лепоту и занос игре, присутан чак и кад трпиш поразе , чак и кад си повређен. Ниједну игру из детињства нисмо играли само зарад победе већ зарад игре саме. Па ако још и победимо, то чини целокупно искуство дивним. Искуснији гејмери знају колико победа није имала своју пуноћу уколико смо користили шифре, тј. варали да бисмо избегли препреке. Не вреди ни кроз живот тражити пречице, могуће да иза највећих препрека и искушења стоје најслађе победе и искуства.
Свети су најсилнији сведоци храбрости и аутентичности, добри примери тога шта чинити са страхом. Уплашени Свети Петар, макар се у страху прво одрекао, постаје најсилнији и најодважнији мисионар, јер се суочио са страхом. Није размишљао: ех, ови Римљани су мене навели на грех, распели Господа, клонићу их се, бићу ја хришћанин негде на сигурном.
Данашњи празник, Ивандан, један је од показатеља потребе да будемо храбри, доследни и аутентични. Рекао би неко - па како то, ето, Свети Јован је то све био, па су га убили! Јесте, а ми га данас славимо као највећег од жене рођеног. И Бог га је пригрлио Себи, исти Онај Који је рекао: "Не бојте се, ја сам победио свет". (Јн. 16, 33)
"У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави." (1.Јов 14)
Срећан празник храбрих и оних који се усавршавају у љубави!
Марко Радаковић
Слични текстови овде
Коментари