Кад смо били клинци, сестра, другари из
комшилука и ја смо имали тајну групу. За коју су сви знали.
„Мама, идемо код Макице у 11 и 15.“
„Што баш у 11 и 15?“
„Тада је састанак наше тајне групе.“
„Тајне групе?“
„Јесте, ми смо тајна група и нико за нас не зна.“
„Па шта радите?“
„Играмо се, шпијунирамо, штампамо паре и тако. Јуче смо опљачкали банку.“
„Озбиљно?“
„Јесте, Мики и ја смо сада у затвору.“
У почетку је група функционисала у нашем дворишту, да би се, са порастом чланова,
њено деловање проширило на улице и канале. У дворишту су седиште представљале
наслагане комуше које су биле куће, а простор између њих – биле су улице са
својим именима. Разумљиво да смо дали занимљивија имена улицама, те је ту била
авенија Сон Гокуа, улица Барта Симпсона и булевар Учитеља Сплинтера. Дуго је
остао комадићем цигле исписан натпис ПОШТА на зиду комшиницине куће. И нацртан
пикадо који смо играли можда пола сата.
У комуше смо се завлачили са псом. Мислим да је тад био Џони. Добар пас. Стрпљив,
будући да су му девојчице стављале на главу бабине мараме а ми, дечаци, му
једном приликом провукли предње ноге кроз мајицу-дрес неког клуба и покушавали
да играмо фудбал са њим.
То су била лепа времена. Она кад би те друг дозивао с капије, или звао на
фиксни телефон да изађеш да се играте. Она када би се дуго враћао из школе јер
би се попео на свако треће дрво да једеш воће. Када би те другари наговарали да
идеш дужим путем да их испратиш, а опет, неки други би те чекали пред капијом
да идете заједно у школу. Времена оних рођендана који су имали увек и свуда
исту храну и пиће: сендвиче са саламом, жутим сиром и киселим краставцем, три
врсте сока, торта из домаће радиности и то је то. Поклони су исто тако били
скромни, једноставни. И увек би била трка, ако памтим те дечије рођендане, знам
да смо толико трчали, било лето или зима, а у кућу бисмо се сјурили само да
једемо штапиће и пијемо неку варијанту коле у коју би нам додали шећер, да буде
мање газирана.
 |
| Photo: Nathan Dumlau |
А моја тајна група, она је годинама била забавна, и ја сам се прозвао
директором и то су некако сви прихватили јер је тада то било небитно. Новац нам
је у почетку био лист ораха у дворишту. Тата нас је убедио да је то непрактично
јер смо обрстили све лишће које смо могли да дохватимо. Пењали смо се на орах и
чак је он сâм представљао две улице, оне вертикалне, јер били смо напредно
друштво.
Свако је имао своју улогу: ја сам био поштар и имао сам неку мамину распалу
торбу која је заиста подсећала на поштарску. Све лонце, шерпе и глупости које
смо нашли у доњем дворишту или међу смећем искористили смо за игру. У то време
сам био занесен стриповима, па сам се одважио на цртање истих, иако, реално,
нисам имао појма ни да цртам, тада ни да смислим радњу. Ипак, убедио сам и себе
и остале да је то нешто што ми иде изузетно добро и подучавао их истој вештини.
Играли смо и неке игрице са фигурицама и коцкицом које сам, изненађујуће,
поприлично добро смислио. Оне су највише и заинтересовале децу из комшилука и
била су повелика окупљања, било је и до петнаесторо деце који су чекали ред да
се играју. Шалили смо се да ће се неко двоје пријатеља венчати, па смо
направили читаву церемонију у којој сам ја глумио попа - а тада сам био и
некрштен. Моја сестра Милица је тешко савладавала страх од бицикла, па је
трчала упоредо са Бубом и са мном док смо возили бицикла. У црвена колица би
ставила прешминкану лутку и правила њима безброј кругова по дворишту. Седела би
испред капије на троношцу и по највећој врућини „чувала кућу“. Једном смо се
лети купали у великом црном бурету које би иначе служило за сакупљање воћки за
ракију. Нешто смо се дерали, вриштали и бабе са улице су помислиле да нам се
нешто десило.
Возили смо лудачки брзо бицикла, некада и падали, често правили „полицајке“.
Отац би опомињао, то излиже гуму, али у суштини му је било свеједно, било му је
драго да се играм и да јурим и не плашим се пада. Организовали смо и трке
бициклима. Неко би возио бе-микс, неко понику, а неко, макар био висок метар и
жилет, очево велико „швабско“ бицикло на које не би могао да седне на сиц, али
би свакако возио и такмичио се.
Било је и детињих заљубљивања, било је и туча. Једном сам се потукао са
пријатељем Мићом, бијемо се ми у каналу, остали навијају као да је утакмица.
Али смо се некако људски тукли, није никоме просута крв. Родитељи се нису
посвађали због тога, Боже мој, деца, па се потукли, а ми смо већ сутра опет
били добри и вијали фудбалску лопту.
Време је текло, па се сад код мене окупљало друштво за дочеке Нове године, или
пред изласке суботом. Унесемо по које пиво, кришом, буде нам лепо од два, три.
Девојке донесу бабину вишњевачу. Изашли смо први пут у суседно село, и одмах се
потукосмо, али некако наивно, дечије, после тога друг и ја смо се смејали
петнаест минута док смо седели на пијаци. Он ће ми касније постати кум.
Стари орах је посечен јер се сувише раширио, нема више комуше у дворишту, онај
нацртани пикадо и даље се оцртава. И не жалим за прошлим временима, природно је
да ћеш наставити, од детета постати човек – иако би дечије увек требало
неговати. Не жалим због тога. Но мало је деце на улицама. Тихе су улице. Мирне.
Нема песме, бројалица, вијања, лоптања. Не видим ни да се по дрвећима пењу, еј,
дете да се не пење по дрвећу? Да се не зајури као блесаво на бициклу, да нема
слободу да приђе непознатом детету и пита га: хоћеш да се играмо?
Но није увек тако, ето, пријатељица из детињства сад ми је комшиница у граду.
Њена ћеркица прекаче ластиш са другарицама, или игра неку њихову одбојку, или
се крије испод терасе која глуми кућу. Сваки пут истрчи и загрли ме: „Марко!“.
И сваки пут се разгалим, ето, још има осунчаног, блесавог, радосног детињства и
срдачне деце.
И негде сад размишљам, мени се чини да сам наставио да водим тајну групу, но
ето вас сад, колико вас има, веселимо се животу и радујемо игри на неке нове
начине.
Марко Радаковић
Коментари