Будимо своји и будимо Божији

Једна од највећих трагедијâ савременог човека је његов страх од аутентичности. 


 

Људи се не усуђују да буду сасвим своји. Често и презиру оне који су сасвим своји, ваљда јер их подсећају на борбе од којих су сами одустали. Презиру, често, и своју склоност ка аутентичности. Угуше је, потисну, или бар мисле да су то учинили. Напослетку овако или онако оболе, духовно, психички, физички... Јер не можеш сасвим угушити онај импулс душе који ти говори ко си заиста и ко би требало да будеш. Не можеш себе ућуткати без последицâ. Не вреди ти да се играш жмурке сâм са собом, не скривај се од себе јер већ, углавном, знаш где си, само си уплашен да то прихватиш.

Ђацима у средњој школи стално истичем потребу да буду своји и да буду Божији. Јер ако је човек само свој, нема постојано сидро и кормило, однеће га или потопити таласи живота. А не можеш бити Божији, а не бити свој, јер Бог те жели стварног, истинитог, јединственог. Много је болно ако видим да је особа која је имала своју, препознатљиву и драгу харизму, одлучила да је просто утоли, прилагоди, сакрије. Видим на друштвеним мрежама неку слику или снимак и прва реакција је: „То није (име).“ Прилагоде се људи стандардима и схватањима света и у томе често изгубе себе. Вођени су, као и сви ми, жељом да воле и да буду вољени, но се чини да је потреба да буду вољени преовладала и то не на добар начин. Јер онда ће људи волети особу коју глумиш или иза које се кријеш, а потребан ти је неко ко ће волети тебе, несавршеног, другачијег, јединственог. Толико је лепоте у јединствености! У неукротивости и смелости која нас држи подаље од етикетâ и калупâ! Само кад би човек то темељио у Богу, о, како диван може бити! Јер онда одржава и негује ону лепоту којом га је Бог видео и уобличио при стварању, онда остаје вечито дете Божије, сведок Његове љубави. Манимо се филтерâ и ефеката, и на интернету и мимо њега. Не филтрирај се и не монтирај по режији и прохтевима других, буди оно што јеси и што ти је Бог дао да будеш. 


 

Створен си по лику Божијем и остани оригинал. Грех је оно што те прља, удаљује од смисла, не бркај своју аутентичност са својим слабостима. Не прилагођавај се свету, расти ка Смислу.

„И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија.” (Рим. 12, 2)

Зато је неопходно да будемо искрени.

„И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима,“ (Кол. 3, 23)

Немојмо настојати да се прилагодимо људским стандардима, јер они су променљиви, нестабилни, често и погрешни и штетни.

„Јер не гледам на што човек гледа: човек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце.“ (1.Сам. 16, 7)

Призвани смо да волимо Бога, ближње али и себе, јер смо део Божије творевине. Ја сам дете Доброг Оца и призван сам на доброту. Волим све оно што ми је дао, све нечем служи, не обожавам себе али волим своју лепоту и јединственост. Кад знам колико ме Бог воли, не хрлим толико да будем допадљив другима и њима да се прилагођавам. Кад поштујем своју различитост, сматрам је светињом, јер Бог ми ју је дао, зашто бих је жртвовао на олтару људске таштине?

„Хвалим те, што сам дивно саздан. Дивна су дела твоја, и душа моја то зна добро.“ (Пс. 139, 14)

Свој пун потенцијал човек остварује само ако се наставља на Христов призив на љубав и добра дела. Значајан део наше, Богом дане светлости јесте и наша особеност. Ако си добар према себи бићеш добар и према другима. Ако ниси добар и према себи, можеш лако од слуге Божијег постати слуга људски.

„Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов.“ (Гал. 1, 10)

 „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16)

Проблем је, веома често, што људи не знају ко су они заиста. Па кажу: траже себе. Себе ћеш најјасније видети под најчистијим светлом.  Ми, православни, знамо да је то Светлост Христова. Тражи Бога и кад Га нађеш, наћи ћеш себе. Мада, Он је све време ту, твоје је да Му приђеш, откријеш истину о томе колико те много воли и ослободиш се страха, несигурности и бола.

„И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32)

 „Јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и целомудрености.“ (2.Тим. 1, 7)

Да резимирамо. Један модеран мудрац, заиста необичан али себи доследан, лепо је све сажео у неколико речи: „Бити исти, посебан, слободан, бити само свој.“

Будимо своји и будимо Божији.

Марко Радаковић

Коментари