Данас је празник светих апостола Петра и Павла.
Икону данашњег празника сматрам једном од најлепших.
На њој видимо два пријатеља који се грле. Неко би рекао да загрљај делује необично, но упућенији у иконопис знају да иконе, нарочито оне византијског стила, немају за циљ да сасвим физички реалистично прикажу личности и догађаје, већ теолошки стварно. Њима је важнија перспектива Царства небеског и вечности, него ововременске границе, величине и перспективе. А на икони – два пријатеља прислоњених образâ. Веома слично као што се и код нас пријатељи трипут љубе и грле, сасвим исто као кад је целив мира у олтару док се на Литургији пева „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Светога Духа...“ . Овај загрљај између Петра и Павла је израз љубави али је и богослужбени додир, усмерен је ка Богу, јер љубећи другог, љубимо Бога и у другоме и у себи.
Но потребно је знати: Петар и Павле су често били у несугласицама и завади. Обојица су били страствени и ватрени ( у позитивном смислу те речи) мисионари и сведоци Васкрслог Христа, обојица су горко сагрешили против Њега, обојица су прошла горчину покајања, и опет се чинило да људи толико слични, са сличним (а опет и различитим) животним причама не могу да пронађу заједнички језик. Обојица су били Богом надахнути, што видимо и по њиховим писаним делима и по њиховом мисионарском успеху. Но, ето, нису били савршени, и они су се трзали на путу ка Царству небеском, оно људско би често надвладало божански призив... Морало је да прође доста животних искушењâ и борби, да увиде да у овом другом имају искреног и поузданог пријатеља, брата у Христу, макар се и не слагали у свему. Ово би можда, изнад свих, требало на уму да имају свештенослужитељи и теолози, али и сви хришћани. Можда се не слажеш са мишљењем другог и другачијег, можда се чак и посвађаш, но то не значи да ти није пријатељ и брат. Мало ли смо се пута посвађали са најмилијима, па опет бисмо и живот за њих дали! Те не заборавимо ову икону, овај подсетник да ни они највећи међу људима (а Свети Петар и Павле су то свакако били!) нису имуни на размирице. Све је то људски, чак и нормално, али немојмо сматрати прихватљивим да останемо на тој, сасвим људској димензији – стремимо ка Божијем и хрлимо ка помирењу. Икона и данашњи празник је живо, богослужбено усмерење: волимо се упркос разликама и несугласицама, јер човек није мишљење, нити се ми боримо за своје мишљење, већ за љубав која надилази људске идеје и распиње се за нас на Крсту и побеђује смрт у вечности.
Као што је и Павле усмерио: „А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама.“ (Еф. 4, 32)
Срећан празник, људи, макар се и не слгали у свему. Нека нам овај празник и ови свети људи буду подстрек за помирење. Или бар за наш опроштај, ако други не жели да са нама уђе у мир. А мир много значи. „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.“ (Рим. 12, 18). Много значи срце које никоме не жели зло, још више оно које свима жели добро. Клонимо се злобе, свадљивости, нека нам образ буде отворен, као на икони, да искрено дочека сваког човека добре воље. Не намећемо се никоме, но не одбијамо никога ко жели искрен духовни додир. Али клонимо се злопамћења и свадљивости, лепше је без њих - тако миран сан и тако миран дан нико и никада не може да нам пружи, но Добри Бог без Којег не бисмо могли толико лако пустити бес, ослободити се зловоље, пригрлити мир, радост, љубав и у Њему бити сасвим слободни.
Марко Радаковић
Коментари