Молећи и служећу Богу, људи се некада уплету у замке. И сâм сам то чинио и чиним и даље.
Прво покушавају да своје жеље, боли, бриге, несреће протумаче у неком морално-правном кључу, бркајући то с хришћанством. На пример, говоре себи: „нема разлога да будем несрећан, то је себично“ – па потисну своју несрећу, да би се она скупљала и избијала као гнојне духовне ране. Уместо да своју несрећу прихвате и узнесу ка Богу, загледајући се у себе, тражећи решење. Слично је и са страхом, немиром, бесом... Човек потисне емоцију сматрајући да она није добра, но то није православље. Немој угушити своја осећања, мисли, жеље, узнеси то све к Богу. Он не жели да потиснеш и у том потискивању изгубиш себе, већ да себе заиста пронађеш, а истински и потпуни смо уз Њега. Молитва је, у ствари, крајње разоткривање себе. Апсолутна нагост. Многима смела помисао али у молитви не постоји табу. Све своје слабости и недоумице узносимо ка Богу. Бог нипошто није цензор! Христос је од цензора највише пострадао, њима је био скандалозан Бог Који разуме и воли грешника, и жели да га зове ка промени и спасењу.
Да би молитва била заиста потпуна , важно је да се не упетљамо у другу замку.
Молитва је препуштање себе и свега свог – Богу. Молитва је корак поверења, и то потпуног, неко би рекао драстичног поверења, али у односу са Богом би то требало да буде природно, скоро подразумевано. И у молитви Господњој и у гетсиманској молитви кључно је: „нека буде воља Твоја“. Осећај све што осећаш, препознај и прихвати то, моли се пуног срца за оно што желиш, а онда, сваки завршетак молитве нека сваки пут буде спремност да се пође на голготу. Свега тога буди спреман да се одрекнеш у љубави према Богу и људима. Ово желим, ово мислим да би одговарало и мени и другима, али не како ја желим, већ Ти како хоћеш. Свака је наша молитва мала гетсиманија. И зато су најискреније молитве најтеже и најлепше у исти мах. Молитве, нарочито оне узнете у граничним ситуацијама, на великим раскрсницама живота, у сусрету са трагедијом, губитком или претешком одлуком, оне су и узнете жеље и жртвоване жеље. Те молитве су најбоља могућа пројава наше воље и уједно одрицање наше воље – али у љубави, што у ствари, значи да своју вољу узносимо и уподобљавамо вољи Божијој. Ми њу не губимо, ми њу обожујемо, тј. Бог то чини. То нипошто није лако. То је знојење крви. Видимо да је Христос, у том часу пред хапшење, како јеванђелиста записује, знојио крв, што се медицински заиста дешава у великом стресу.
„Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај."(Јн. 12, 27). Ето, Син Божији, па је као Човек имао смелости да Своје жеље и страхове и немире узнесе пред Оца, но свакако да се препусти Његовој вољи. А шта ми? Мислимо ли да ако пред Бога не узнесемо своју слабост, немир, страх, умор, сладострашће, блуд, бес, ако се претварамо да тога нема, и кријемо се као некад Адам и Ева, да Бог то не види и не зна? Хоћемо ли, попут њих, лагати и Бога и себе, негирати одговорност личног кретања и сусретања са Богом? Не сузбијај кретања и светове у себи, некада су природни одговори организма и душе, некада су неприродна бекства и неисцељене ране, некада су мистерије које и Бог жели да одгонетнемо. Потискивањем гушимо и кријемо себе, залазимо предубоко погрешним стазама јер нам се чине лакшима него онај стрми пут ка истини и животу. Неискреност и лаж никада нису донели добар плод.
Стани пред Бога наг, немој да кријеш ништа, ни пред Њим ни пред собом. Замоли Га да с тим учини оно што ти мислиш да би требало, но онда буди довољно храбар да препустиш Њему. Ту се највише показује твоја вера. Не ја како хоћу, већ како Ти желиш. Понављај ово док ти се не угнезди у срце. Исусова молитва ту помаже, јер она је све ово у малом. Чак ни не молиш ништа конкретно, сав се препушташ Христу, све своје и све оно што си. Не мора молитва да буде дуга, ако не знаш ни сâм какви су све лавиринти и хаоси у теби, много значи тај прости осећај и покрет препуштања Богу. „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ То значи: ево ме, верујем у Тебе, Васкрслог, вољеног, Твој сам, додирни ме, води ме, буди у мом животу, мада грешим и падам и не знам куд ударам. Но ти ме само и даље воли и имам поверења да ће све бити добро.
„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“
Марко Радаковић
Слични текстови овде
Коментари