„Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." (Откр. 3, 15-16)
Ове речи је Господ гласом Светог Јована Богослова упутио локалној цркви у Лаодикији. Иако се овде односе на одређену заједницу тог доба, јасно да могу да се односе и на многе друге заједнице, па и личности.
Људи који су студени, по једном тумачењу, то су они који још нису ни примили Јеванђеље, могуће нису ни чули за њега. За њих, међутим, има наде, будући да постоји шанса да Христа препознају и прихвате Га. Неки други тумачи сматрају да су студени – они који се противе Христу и хришћанима, али да чак и за њих има више наде него за млаке, што видимо из примера прогонитеља Савла који постаје Свети Апостол Павле и из примера многобројних светитеља.
Људи који су врући, то су они који, угрејани Божијом љубављу, не либе се да је сведоче даље, и то чине храбро и ревносно. Ту је, дакле, „ватру“ запалио Сам Бог, а ми смо призвани да је с Њим одржавамо, да не згасне. „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ (Лк. 24, 32), закуљчили су ученици након пута за Емаус, а Свети Павле ће нас подсетити: „У ревности не будите лењи: будите духом ватрени; Господу служите.“(Рим. 12, 11)
Ову „ватру“ вере не би требало бркати са пуким емотивним изливима побожности, нити са наметљивим покушајима наговарања другог на веру, нити са гордељивим и осуђивачким ставом који се правда „ревнитељством“. Не, та ватра вере толико обузме човека да он ни на један трен не сматра да чини ишта више од оног што му је природно, као Христовом, да чини. „Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.“ (Лк. 17, 10) Човек са таквом ватром вере заборавља да мери свој труд, делује дајући и жртвујући себе у љубави. Он нема ама баш никакав „амбициозан“ план за своју побожност, он се приближава Христу и Њему служи, а не својој побожности. Дакле, не вреди изговарати се ревношћу ако је реч о свађи са свештеницима или препирању са људима по друштвеним мрежама „бранећи Православље“.
А млаки, они немају јасан однос са Богом. Млаки су они који су за Христа чули и званично Га и прихватили, али их не занима да допусте Његовој „ватри“ да у њима заживи. То су они хришћани који верују али ако би могло да уз то не доживе никакве истинске жртве, па ни непријатности због своје вере. Често и верују јер сматрају да ће из тог „договора“ са Богом добити неку корист за себе. Углавном због обзира према сигурности и благостању које пружа свет, не препуштају се сасвим Царству небеском. Овоме данас нарочито доприноси конзумеристичко друштво на које су се хришћани удобно привикли, па би и веру да „угурају“ у овосветску удобност. То се тиче и моралних избора које хришћани сувише лако прилагођавају духу времена, укључујући и грех равнодушности и отупелости, о којем се мало говори. Христос је јасан, у задобијању Царства небеског крећемо се путем овоземаљске неизвесности, често и страдања, а то је многима тешко да прихвате, они би, ако може и једно и друго.
И зато млакост може бити опаснија од хладноће, јер они који су хладни, можда се прену у сусрету са топлином Божије љубави, можда њихова утрњена душа добије снагу. Ако су у понору таме, могуће да ће учинити невероватне напоре да дођу ка Светлосту – и зато су неки од највећих Светитеља били пре свој покајања неки од највећих грешника. А млаки, с друге стране, они сматрају, ето, да имају таман онолико светла и таман онолико топлине да им буде потаман, не морају никуд да се крећу нити ишта одвише да раде. Вероваће чисто „да задовоље критеријуме“ вере, али то је њихово поимање – не можеш веровати „на меру“. Или се крећеш сасвим у вери или ниси у њој, бар не суштински. Зато је данас један од највећих проблема то номинално веровање, људи се изјашњавају као православни али њима је та „вера“ допуна животима. Она им је обред да се осигура божанска подршка, обичај да се обогати породично славље, слоган да се подржи политичка и идеолошка идеја, све, само не гледање Христа у очи. И као што је млака храна бљутава, неукусна, нагони на повраћање, ето сликовитог призора како и Бог доживљава такве људе. Ово не значи да су они већ осуђени на пропаст, ова писма црквама су написана као упозорења и позив на промену, те више поручује: ако се не покајате, ако не отоплите, одбацићу вас.
Сви имамо склоности ка
млакости. Сви имамо слабости и грехове, будемо лењи, равнодушни, окренемо некад
Богу леђа својим понашањем и крутошћу срца. Но зато је преко потребно да будемо
будни и да допустимо Светом Духу да ватру држи живом. То чинимо што се усудимо
да имамо смелости и ревности у чињењу Његових дела. Како? Прво, напајајући се
са извора Воде Живе – Свето Причешће и остале Тајне, но и заједничарење са
људима локалне заједнице, да не будемо потпуни странци. (Знам да је ово отежано
у великим срединама, но о томе другом приликом.) Ово напајање је и лична
молитва, читање Светог Писма, ходочашћа, итд. Друго, усуди се. Ако си у
могућности да утешиш, охрабриш, учиниш добро дело, учини, искрено, не мислећи
да чиниш ишта одвише, но да чиниш оно што ти је природно. Ако у почетку и буде
ишло тешко, „на мишиће“, временом ће Свети Дух учинити да ти заиста иде
природно, јер све већа доброта постаје део твоје личности. Важно је поуздати се
да ће Бог бити уз тебе, јер кад чиниш добро, Његово чиниш. „Све могу у Христу
који ми даје моћ.“ (Филип. 4, 13) Нека то не буду тек нека морална извршења,
већ природна пројава љубави према човеку и Богу живом у њему. Ово изискује и
време, и жртву, и напор, некада и страдања, али не можеш правити математичку
рачуницу са Царством небеским, нити уопште нагињеш ка томе да себе стављаш у
икакву заграду. Кад га препознаш, дајеш све за њега, као у Христовим
параболама. „Још је Царство небеско као човек трговац који тражи добра бисера.
Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи
га.“ (Мт. 13,45 - 46)
Млаки хришћани су, дакле, они који не би да се препусте Богу Који је Љубав, већ би да Га укључе у живот онда када и како њима одговара. А Бог није такав. Ни љубав није таква.
Марко Радаковић
Коментари