Бог заиста некада удеси да људи који нам нису на напредак, изграђивање и спасење – оду из нашег живота. Удаљимо се, отуђимо, захладне односи, више их и не срећемо или нисмо блиски. Нама је, разуме се, често веома тешко да разликујемо. Не знамо када је потребно удаљити се од особе која нас спутава и подмеће ногу, а када морамо однос и љубав одржати живим, јер се надамо промени на боље. С једне стране, призвани смо да волимо не тражећи ништа заузврат, с друге стране, морамо у својој питомости и да будемо мудри као змије. Како рече велики патријарх Павле: мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост.
Иако растанак од људи може да боли, били они пријатељи, партнери или чак и породица, често је неопходан и користан. Волимо ми и „тешке“ људе, волимо и оне који нам чине штету, то је хришћански. Али је и пре тога хришћански познавати приоритете. Бог нам је дао слободу, достојанство, дарове, шансе, дао нам је заповести које у љубави држимо и у љубави према њему се крећемо. Свему овоме следујемо и све ово поштујемо више од људских жеља и тежњи, ма ко ти људи били. „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.“ (Мт. 10, 37) Истина не прави компромисе, Истина је свепрожимајућа и сведавајућа, а Христос је Истина, Пут и Живот.
Како разликовати, да ли наставити страдати у љубави према ближњем, надајући се промени, или молећи Бога, отићи, прекинути однос? Не постоји општи одговор, зависи од ситуације. Наш народ има лепу изреку: чувај себе. Иако смо призвани да будемо чувари једни другима, никад се ономе који се дави у живом блату не пружа рука, но штап. У труду да се одржи однос, морамо пазити да нас други не повуче са собом на дно. А на дно нећемо доспети уколико пре другог човека и пре себе увек видимо Бога. Многима је ово тешка храна, али увек мораш да имаш у виду: ниједан човек није савршен, ја први. И зашто би онда ико свој живот равнао и прилагођавао по вољи грешног човека, ма ко тај човек био, ма колико га волели? То је као кад би морнари изгубљени у океану управљали кормило и једра по вољи једног морнара, уместо да се воде компасом, звездама и временским приликама. Бог нам је дао законе, смернице, откривења, очински нас је обгрлио Својом пажњом, и сами смо криви ако све то игноришемо ради нашег тренутног расположења и несвесног идолатризовања особе.
Закључили смо, најпоузданији пријатељ увек ће бити Бог. „Јер ја Господ не мењам се” (Мал. 3, 6)
„Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, , јер све што чух од Оца својега, објавих вам. “ (Јн. 15, 5)
Свети апостол Павле лепо предочава наш труд ка пријатељству: „Ако је могуће, колико до вас стоји, будите у миру са свим људима.“ (Рим. 12, 18) Некада ми желимо мир, али околности или људи отежавају и не дoзвољавају, и смисленије је да тада не будемо у миру са тим људима. Нећемо их мрзети али ћемо отићи. То чак и Христос поручује, имај стрпљења и љубави, али одлази ако неко упорно срља у пропаст и отежава однос (Матеј 18, 15-17 и слично Мт. 10,14). На крају крајева, Он није инсистирао на томе да остане пријатељ са људима који су покушали да Га убију у родном месту, нити са онима који су Га протерали након исцељења бесомучног и погибије крда свиња. Отишао је, поштујући њихову слободу. Исто тако, стекао је много непријатеља јер је говорио и чинио Очево. Сасвим сигурно није наметао фарисејима, садукејима, свештеницима да одрже пријатељство, а вероватно је и био пријатељ са некима. Многи од оних који су Га пратили и били Његови ученици су Га сасвим напустили кад су се саблазнили о Његове речи о Хлебу небеском (Јн. 6, 60-67). Свакако да није повлачио те речи зарад пријатељства са таквим људима - иако је сигурно да их је волео.
Свето Писмо је пуно примера где одржање односа није било увек могуће, чак и светим личностима. Аврам и Лот, Аврам и Агара, свети апостоли Павле и свети Варнава су прекинули сарадњу, итд. Примећујемо да је разлог за прекид односа некада било то што се једна особа упорно лоше, безбожно понашала; некада је ту укључена она људска ситничавост и гордељивост па раскид односа и не мора бити трајан; а некада се, просто, то деси због животних околности и другачијег Божијег плана. Како разабрати шта је шта, то је изазов и потребан труд за све нас. Некада нико није крив и ово је важно знати. Вероватно и сами имате пријатељства која су некако спонтано захладнела, животне околности су људе удаљили, а и они сами су се мењали. Деси се да неко напредује, духовно и психолошки, а неко остане исти, неко чак и деградира, и онда постаје тешко, чак и немогуће одржати однос. Тада немојмо оптуживати, јер често не знамо одговоре на веома сложена питања – рецимо, зашто неко није могао да расте, а ја јесам – не знамо који терет носи и борбе води, а о томе знамо мало или ништа. Престанак односа због тог раскорака није нужно пројава неке наше гордости, колико просто замре онај уобичајени налет топлине и заједништва. У оквирима православља, најбаналнији је пример: ти би се радовао животу, а други је обузет ситном бригом и упорно неће; ти би се молио Богу, а други би се одао пороку. И док је хришћански једно време покушавати другог усмерити и помоћи му, некада раскорак постане превелик, макар она хришћанска љубав и брига остала. Тај раскорак је оно што нас спречава да се пратимо и ускладимо, као да смо пред рачвањем и идемо неким другачијим стазама. Често човек упадне у замку те криви другу особу, но пре тога би требало да уложи труд ка разумевању. Ако и не разумемо, неопходно је да се не узносимо. Контролишимо свој гнев, јер, будимо реални, ако много бринемо због туђег штетног понашања или ако смо много истим повређени, у тим граничним суретима и трајним растанцима, скоро да је немогуће да будемо сасвим мирни и без икаквог гнева. Али држимо се Христа и истине по цену свега, старајући се, разумљиво, да у истини и ми стојимо, због чега је потребно да будемо, колико је могуће, објективни и трезвено самокритични. „Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме. Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему; Нити дајте места ђаволу.“ (Еф. 4, 25 – 27)
Марко Радаковић
Коментари