Важно је наново читати Свето Писмо, гле шта сам овај пут приметио. Колико Бог помаже ако ми другима помажемо. У Књизи Постања, Јосифа рођена браћа из љубоморе продају у робље. Иако ће наредних година страдати, понавља се мисао да је Господ био са њим. Јосиф доспева као слуга код Мисирца под именом Петефрије.
„И господар његов виде да је Господ с њим и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој. И Јосиф стече милост у њега, и двораше га; а најпосле постави га над целим домом својим, и што год имаше њему даде у руке. А кад га постави над домом својим и над свем што имаше, од тада Господ благослови дом тога Мисирца ради Јосифа; и благослов Господњи беше на свему што имаше у кући и у пољу.“ (Постање 39, 3-5)
Дакле, човек Мисирац, многобожац, примећује Јосифову побожност и дарове од Бога који се спонтано у њему пројављују - у овом случају, видимо из контекста, Јосиф је био способан, вредан, уман, организован, изузетно одан, срдачан. Мисирац, препознајући и поштујући то, био је благонаклон према Јосифу, олакшао му је живот, дао му прилику да се испољи и да напредује. И оно што је веома занимљиво: иако је Петефрије незнабожац, Бог му благосиља дом, зато што је био тако добар према Његовом слуги. Њива му добро рађа, деца му напредују, иметак му расте...
Без икакве сумње, важно је да покажемо доброту, разумевање и љубав према сваком човеку. Христос говори „кад год учинисте једном од ових најмањих, мени учинисте“ (Мт. 25, 45) – дакле, имамо одговорност према сваком човеку у нашем животу. Али нарочити благослови, но и нарочита проклетства, тичу се односа према Његовим верним слугама.
Ово је сасвим у складу са обећањем датом Аврааму: „Благословићу оне који тебе благосиљају, и проклећу оне који тебе проклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.“ (Пост. 12, 3)
Овај благослов, као што знамо, од Авраама се протеже до његовог телесног потомка, Господа Исуса Христа, и на све оне који Му верно служе и у истини Га воле. Сви смо створени по лику Божијем, но они који се с нарочитом усрдношћу ка Богу крећу, природно задобијају благодат на благодат. Не морају сви они касније да буду препознати и канонизовани као Свети, светост је много шири појам. Колико ли је дивних свештеника и монаха, или бака и дека са изобиљем вере и љубави, колико ли је оних пред светом малих и незнатних, а изузетних људи које можемо без икаквог устручавања назвати светима? Јер осети се да кроз њих греје та Божија топлина, то су Божији људи.
Житија светих су пуна записа где се помиње да је Бог благословио и дао напредак онима који су Светима стали у заштиту или им показали благост и људскост, макар они били и незнабошци. Често је Његова милост чинила да од незнабошаца и сами постану Свети. Пуна су житија и случајева где су они који су према Светима били груби или окрутни још за живота добили казну. О вечној казни, или боље рећи – вечним последицама злих делâ, житија не говоре много, но имајући у виду све речено, можемо само наслутити ватру непокајаног зла, нарочито када је било усмерено против Божијих људи. Немојмо мислити да Бог не види све.
Следујући Христу, ми прилазимо свим људима као да су боголики – јер и јесу. Но ако смо као и Петефрије, ако смо чистог срца, можемо да препознамо када је Бог заиста са неким човеком: кад му даје дар на дар, благост на радост, снагу на утеху, Божија благодат се некада сама пројави, не може се сакрити, као што не може ни „град који на гори стоји“ (Мт. 5, 14). Ако и када препознамо те и такве, Божије људе, велики благослов долази уколико им учинимо, њима и њиховима, била то кришка хлеба, реч заштите, проста љубазност или срдачна сарадња. Већ сама прилика да са таквим људима будемо пријатељи, или да нам уз то буду духовници, сарадници, па и запослени или ученици, већ је то дар од Бога. Јер и кроз људе исцељује, теши и радости.
Марко Радаковић
Коментари