Живимо у ери која истиче значај самопоуздања, некада и сувише. Православље, с друге стране, далеко више истиче значај поуздања у Бога. Да ли једно потире друго?
Можда је најбољи одговор сажет у речима Светог Апостола Павла који каже: „Све могу у Христу који ми даје моћ.“ (Филип.4, 13)
За нас, хришћане, наше самопоуздање се изграђује само кроз поуздање у Бога. Ја могу да учиним много тога, али не сâм од себе, већ зато што ми Бог даје да чиним; могу много тога али никад сасвим сâм, већ само уз Божију помоћ и благослов; све могу али ако је то по Божијој вољи.
Поуздати се у себе пре него што се поуздамо у Бога је штетно, као што је бескорисно градити своју величину без Бога. Каже Христос: „Јер без мене не можете чинити ништа.” (Јн. 15, 5) „Ко се узда у своје срце, безуман је; а ко ходи мудро, избавиће се.“ (Приче 28, 26)
Узмимо Светог Апостола Петра као пример. Он је био самопоуздана особа, чак и сувише самопоуздана. Толико је био сигуран у себе и своје да је често занемаривао што је Божије. Али је итекако „кротио“ превелико поуздање у себе, борио се са гордошћу. То видимо већ на почетку: наступа као рибар који није сумњао у своје риболовачке способности („Сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо“) , но ипак је послушан Христу Којег је тада видео као дрводељу и учитеља вере („али на твоју реч бацићу мрежу“). И дешава се богат улов. Кад је Христос најавио Своје страдање, Петар се противи и одбија то да прихвати, на што му Господ каже: „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско!“ (Мт. 16, 23). Поуздање у наше, људске планове и претпоставке мора да се смири пред поуздањем у Божији план и вођење. Најбољи пример колико то, људско поуздање, може да буде непостојано опет имамо у Петру. Он је исповедио да ће због Христа и у саму смрт ако је потребно, но једва неколико часова касније Га се три пута одрекао.
Како за поуздање, тако и за све остало: нема потребе да се ми одричемо људског зарад божанског, ми смо призвани да људско приведемо божанском, то је литургијски призив „Твоје од Твојих“. А то чинимо ако се с Христом у Тајни Причешћа сједињујемо, и све своје ка Царству небеском усмеравамо. Укључујући и поуздање. Често се у литургијским молитвама помиње смелост, што је пројава поуздања у Бога. „Да ове Свете Тајне буду... на смелост према Теби“, „Удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе...“, итд. И Петар и Јуда су горко сагрешили против Господа, али их дели поуздање у Божију љубав: Јуда није имао поуздања да му се може опростити и да Бог толико може волети, док Свети Петар јесте. Видимо и да је Петрово самопоуздање и смелост донело и многе лепе плодове, кад је било скупчано са поуздањем у Бога: Петар је први исповедио веру у Исуса Назарећанина као Спаситеља, први је по силаску Светог Духа беседио и заиста се показао као најсмелији од апостолâ.
Али како да препознајемо границе, шта је оно, у себе затворено самопопуздање, а шта је смелост према Богу, нашим даровима и ближњима?
Одговор зависи од особе до особе, те је најбоље да га свако потражи сâм или уз помоћ доброг духовника. Често се најбоље распознаје по плодовима, јер Бог даје благодат на благодат онима који чине Његово. То није потребно увек везивати за овоземаљски успех иако је могуће да се и ту пројави. Некада су често и страдања скупчана са поуздањем у Бога али човек тада осети Божије присуство. По Светом Исаку Сирину, самопоуздање се увек мора кротити страхом Божијим, као што и Свето Писмо каже: „Почетак мудрости је страх Божији“. Морамо да увидимо сопствену нестабилност и склоност ка промени: ми мењамо своје мишљење, ставове, снагу, способност, и много је чинилаца укључено у то. Не само што смо ми нестабилни и непостојани сами по себи, такво је и друштво, и мишљење друштва, такав је и свет и све у њему: све је склоно промени и паду. „Боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на човека; Боље је уздати се у Господа неголи се ослањати на кнезове.“ (Пс. 118, 8-9)
Дакле, променљиви смо и нестабилни; ми, сами према себи и својим мислима, осећањима, знањима, хтењима; променљиви смо у односу према другим људима и свету, према животу – и ова свест би требало да нас учини смиренима, скромнима, и отвори могућност Светом Духу да нас освећује и води. Како? Тако што увиђамо да је једино Бог темељ сваког постојаног поуздања – у начелу ништа и нико није сасвим поуздан осим Бога. И у страху Божијем, у ствари, ишчезава сваки страх. Јер страх Божији није онај који паралише или узнемирава, то је свест о одговорности пред несагледивом љубави Свемогућег Оца. Онда наше поуздање сеже даље од овосветских и променљивих ствари и категоријâ, ми гледамо ка Богу Који је ван сваке промене. Тиме се задобија благодат Божија, и добијамо смелост да будемо сведоци и делатници Божије воље. Такво поуздање у Бога имали су свети исповедници, мученици и сви свети, на такво поуздање смо и ми призвани. Призвани смо на обожење, да све своје узнесемо Богу и дамо Богу, укључујући и наше самопоуздање. То не значи да га тиме губимо, већ да га градимо на Оном по Чијој смо слици саздани. То значи да имамо више поуздања у Бога но у себе, и у том препуштању Богу добијамо поуздање и смелост који превазилазе земаљско, и на земљи пројављујемо и чинимо небесно.
„Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе.” (Гал. 6, 3)
„Не губите, дакле, поуздање своје, које доноси велику награду.“ (Јевр. 10, 35)
„Благо човеку који се узда у Господа и коме је Господ узданица.“ (Јеремија 17, 7)
„Уздај се у Господа свим срцем својим, а на свој разум не ослањај се. На свим путевима својим имај Га на уму, и Он ће управљати стазе твоје. Не мисли сам о себи да си мудар; бој се Господа и уклањај се ода зла.“ (Приче 3, 5-7)
„Ко се Тебе држи, чуваш га једнако у миру, јер се у Тебе узда. Уздајте се у Господа довека, јер је Господ Господ Вечна стена.“ (Исаија 26, 3-4)
„А такво поуздање имамо у Бога кроз Христа, Не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога, Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завета, не слова него Духа: јер слово убија, а Дух оживљује.” (“2. Кор. 3, 4-6)
Марко Радаковић
Коментари