Ове године сам много више пажње, труда и срца уложио у богослужење. Не значи да раније нисам, но ваљда временом развије човек и богослужбену зрелост. Сабирање себе у молитви, и заједничарење са Христом и Црквом у Светој Евхаристији, то су искуства која је тешко јасно изнети речима. Приметио сам да се поприлично удаљим од друштвених мрежа, нарочито прве и последње седмице поста, те не замерите ако нисам одговарао на поруке. Исто тако, нисам писао никакве текстове који би објашњавали ове највеће догађаје у Христовом животу, уједно и највеће догађаје у људској историји и нашим личним животима. Кажем, човек кад се препусти том неком богослужбеном тиховању заиста нема вољу да објашњава нешто што је савршено објашњено у Цркви: у прочитаним Јеванђељима и осталим деловима Светог Писма, у текстовима песама, а нарочито у богослужењу које свим својим символима, радњама, звуковима, темпу, сведочи о значају највећих догађаја, а благодат Божија нас на извесни начин и укључује у њих. Те нисмо само посматрачи са огромне историјске дистанце, нисмо само рационални тумачи и анализатори, но ми живимо те догађаје, и живимо Христом. Тако носимо гране врбе објављујући да је Христос Цар над царевима, тако носимо плаштаницу и учествујемо у Његовом погребу, тако се Њиме причешћујемо и постајемо учесници Тајне вечере, тако Њиме живимо. Благодат чини да се премости просторна и временска удаљеност од ових догађаја и догађаја наших живота данас. Ми смо заиста, стварно, истински део Христовог живота и свакако да је Он део наших живота.
Васкршње јутрење у поноћ било је нарочито лепо, свечано, никад више народа у цркви. Од једне свеће пале се све остале, стотине њих. Из таме, ни из чега, из смрти, од једне Светлости засијала је светлост свима нама, Живот се шири, продире, даје полет, наду. Живот побеђује. Ујутро одлазимо у сеоски храм и сви се породично причешћујемо, што ме увек нарочито окрепљује и чини радосним. А у цркву не може ни да се уђе, толико је људи, толико деце. Срећем много садашњих и бивших ђака. Ови бивши ђаци дошли са својим супружницима и децом. Са хороша пева дечији хор. Враћамо се назад а срце ми пуно, јер сећам се, кад сам ја као дечак кренуо у цркву било је много мање народа, нарочито много мање младих људи. А сад – деце као пола школе! Слава Богу!
Одлазим код пријатеља, честитамо празник, куцамо се, наздрављамо добром домаћом ракијом. Правим ручак код својих, под ведрим небом. Обилазим још неколико драгих људи, увече попијем пиће са кумом. Жали се неко, како то, увек за велике хришћанске празнике деси се неки сукоб, неко се потуче. Рекох, на жалост, људи омаше суштину празника, виде га само као јело и пиће, а не као слављење Бога и живота. Некада има и до тога да су тада борбе које ми не видимо најсилније: пошто се пребогато излива благодат Божија на оне који је препознају и ка њој иду, зле силе се труде да свим силама ударе, не би ли човека од ових дарова удаљили. Иако је махом пресудан људски фактор, онај себични, гневни и неумерени.
Заспао окрепљен даном, сутра на Литургију и храмовну славу, празник Светог Ђорђа, опет је било дивно. После ручка у црквеној општини отишао сам код пријатеља на крсну славу. Много причали, дружили се, смејали се, дотакли и озбиљних животних тема, било лепо. Данас, логично, једва да сам јео ишта, јер ме плашило како ћу поднети и ова два дана мрсне и богате трпезе . Отишао са ђацима у цркву, свештеник им поделио јаја, куцали се сви. Сутра, ако Бог да, служба на мој имендан, па на посао, па са ђацима и колегама пакујемо пакетиће за потребиту децу.
И све тако, лепо је живети носећи Васкрслог Христа у срцу, иако сви, по својој слабости, заборавимо Његову победу. Зато су ови празници важни, највећи, но не само као део фолклора и обичаја. Кроз богослужење се увиди и доживи да се овај Празник тиче наше сржи, сржи свега што је било и што ће бити. У срцу сваког живота, икада, стоји Васкрсли Христос.
Христос воскресе!
Марко Радаковић
****
Сад се као шале на рачун оних који стављају фотографије васкршњих јаја на друштвене мреже, но ја не видим никакав проблем у томе. Па читава је поента да уложимо труд у један од симбола Христовог Васкрсења, и мени је лепо да видим да има талентованих људи који су се потрудили да и на овај начин другима и себи улепшају празник. Можда добију и други неку идеју.
И беспотребно је доносити осуде у маниру: ето, праве се великим православцима, сликају васкршња јаја. Нека, полако, није наше да знамо и није потребно. Ко зна колико се људи запитало и због тих јаја - зашто их ми сад украшавамо, а какве везе има са нама што је Христос васкрсао, а да одем и у цркву да ја то видим и кушам. Бог често усмери кроз наизглед ситнице, ето, довољне на дечији длан да стану, широке као љубазан осмех, топле као пријатељски поглед у преко потребан час. Васкршња јаја, мада споредна ствар у празновању Васкрса, доприносе лепоти празника. Подстичу оно детиње, једноставно, чисто у нама, кроз шаре, игру и симболе.
Тако да, нека васкршњих јаја на друштвеним мрежама, и бадњака, и врбице, и венчића на Духове, итд. Јасно да је живот мимо интернета онај истински, пунији, а његов се врхунац одвија на Сусрету на Литургији. Ово је албум са сликама и мислима које делимо, као пријатељи и истомишљеници. Не видим неки проблем да у радости и оном детињем поносу поделимо своје стваралаштво узнето у труду да славимо Бога.
Коментари