Сувишно је и штетно „препознавање“ гордости тамо куд је и нема, махом код других, а многи то раде и себи.
Сасвим је јасно да је гордост први и исконски грех, онај од којег потичу сви остали.
Али многи одоше у крајност, испаде да не би требало никада ништа удовољити себи, све је гордост. Једва да би требало живети! Некима је гордост јер си стао лево или десно, гордост је ако мало гласније причаш или носиш сунчане наочаре, јер си појео две или три пите, прогутао оволико или онолико ваздуха.
„Малтретирају ме на послу.“ – „Ниси скроман, ти си горд, ти би да будеш поштован, пази молим те.“ (љуте се ако не поштујеш то њихово мишљење)
„Чини ми се да сам тужан нешто.“ – „Ти си горд, то ти је чамотиња, где ти је вера.“
„Почео сам да тренирам.“ – „Ти си горд, хоћеш да се диве твојим мишићима, хоћеш да се тучеш са Богом?“
У мом случају и: „Ти си горд, ти пишеш те текстове о Богу да би себе промовисао.“
Ако је Христос и рекао да је потребно да се одрекнемо себе, узмемо крст и пођемо за Њим – то не значи да је потребно да се сасвим обезличимо и отуђимо од свега што мислимо и желимо као слободне личности. Будизам говори о недостатку икакве жеље. Православље позива да Бог Љубав буде наша највећа жеља, да тражимо најпре Царство небеско, а остало ће нам се додати. Зашто би нам се додавало, ако су то само наше горде жеље? Мада нисмо од света, живимо у свету. Важно је да не будемо сувише свезани земаљским али тешко да га се можемо сасвим одрећи. Монаси су најближи тој идеји али ни они не поричу свет, знајући да га је Бог створио, и да је благословио да се радујемо даровима овог света.
Познајем људе које гризе савест јер уживају у слаткишу. Кажем, уживај, ако је с мером, не дозволи себи да зависиш од слаткиша, или, не дао Бог, угрозиш здравље. Неки други су научени да је сваки труд да напредују у каријери, ето, пројава гордости. Док је ближе истини да је потребно пружити могућност способном човеку да умножава своје дарове и допринесе заједници, и нема ничег гордог у препознавању својих могућности. Гордо је ако у томе занемари друге, породицу, колеге, ако то чини само из себичних разлога.
Сасвим је тачно како сам горд, кажем то без цинизма, свима нам је то први грех - али углавном не лежи у ономе у чему други мисле. Људи су ситничави, нешто што је људска радост и Богом дано задовољство и труд, трпају у кофер греха. Упоредо занемаре "брвна у свом оку". Жао ми је кад ситничаво судимо, но за Божији суд ћемо сви ми заједно мало сачекати и свакодневно се потрудити.
Марко Радаковић
Слични текстови овде
Коментари