Не презирем овај свет.
Искрено волим оне дивне ствари које ми свет пружа.
Сматрам да су то сенке оних вечних лепотâ и ужитакâ које ће Бог дати светима Својим након што се свет преобрази.
Природа, макар се и кроз њу одражавале последице првородног али и личног човековог греха, макар она уздисала и патила, диван нам је подсетник и утеха. Кроз природу нас Бог храни, греје, лечи, па чак и теши. То зна свако ко је икада имао и волео пса, ко је икада гледао како стока порађа своју младунчад и одмах је воли. Постоје такви полети у души сваког живог бића, као што постоје и информације у сваком ДНК, и Бог их је све уписао и створио.
Рече ми пријатељ, чудан си спој, хришћанин а помало хедониста. Рекох, то није чудно, ми, хришћани, волимо свет макар и не били од њега. Није грех радовати се лепоти коју нам је Бог простро пред очи, на непца, под дланове, у ноздрве и уши; није грех радовати се и тој, сасвим конкретној, „опипљивој“ страни живота. Грех је ако се радост промени у страст, ако захвалност постане бахатост, ако трошимо радије но што дајемо, и сведемо живљење на конзумирање, а не на узношење Богу у захвалности.
Каже једна старина, породични пријатељ: „Највише волим кад дам својим свињицама помије, оно што нисам могао појести, па онда оне онако с апетитом једу, а ја их гледам и радујем се“.
Ето, толико је једноставно. Добијаш од живота и дајеш животу. И не само ту, и не само тако, али те смо једноставне ствари заборавили да ценимо.
Сећам се, био сам студент, стипендија и даље школовање ми зависило од Старогрчког језика. И иако су ми језици увек ишли (јер језичину, хвала Богу имам) – све што се икада учило напамет, мени је то падало бар сто пута теже него просечном човеку. Имена људи не памтим, камоли деклинације и коњугације. Распадао сам се од стреса и бриге, но док сам по врелом дану, у хладу ораха, бубао и паничио, тадашње куче, Џеки, пришло је, лизнуло ме, умиљавало се, и уживало на топлом сунцу. Овај подсетник сам занавек запамтио – живот је већи од моје бриге. Време је светије од мојих привремених циљева, оно је увек усмерено ка нечем већем, но не ка будућности, ту се заваравамо. Време је увек усмерено ка вечности. Као и овај свет што је увек усмерен ка оном преображеном, потпуном. И већ сада можеш да доживиш те неке „џепове“ вечног у овом привременом, пролазном.
Често ми, хришћани, сувише филозофирамо. Радост Царства небеског нам измиче јер смо сувише горди да јој се обрадујемо у наизглед ситним стварима, радије бисмо користили велике речи и улазили у кутије на којима стоје налепнице и путокази да је ту Царство небеско. А ту је његова лепота, оно се не дâ ставити у амбалажу, не можеш на њој прочитати састав и упутство за употребу. Оно је савршено слободно, неуоквирено људским идејама и жељама. Људи би да га „припитоме“, „контролишу“, што је бизарно и за помислити, јер ми смо ти који смо дивљи, а Рај је онај који нас теши, смирује, приводи. Људи некад умисле да су они господари Царства небеског, да знају ко ће тамо а ко неће, и да те рецепте могу да спочитавају другима.
Царство небеско, то је моје кумче које буквално жели да ми се попне на главу; мирис детелине у сумрак и премор уложен да се нахране моје животиње; плутање на води док ти сунце милује тело. Царство небеско, ето га на раменима на којима смо плакали и у речима којима смо тешили; ето га у поносу кад убереш парадајз који си засадио и чувао; ма ето га и у тузи када копаш раку за козу коју си музао и њено млеко пио. Царство небеско, то су осмеси и поскоци при сурету вољених људи; мирис меса које пржим са мојим пријатељима из детињства; миран сан након напорног дана; искрен разговор са болним и уплашеним. Царство небеско, да, ето га надасве у Путиру, док се сједињујеш са Христом, или док Му се у грчу и муци молиш.
Волим да живим и тешко ми је да замислим хришћанина који то не воли. Сушта срж хришћанства је Живот. Зато је Васкрсење централни догађај и празник. Христос није васкрсао да би овај живот учинио мањим од вечног, но да би га узнео у вечност. И он овај живот не негира, не побија, јер да је тако, не би као Бог постао Човек да живот људски живи. Не би ишао на свадбу и не би му баш ту прво чудо било претварање воде у вино. Рекао је да сипају воду у судове, иако је могао да вино створи ни из чега. Али је показао да Он не побија творевину, већ да јој даје нов квалитет, нов смисао. И то је учинио на догађају где су се људи радовали животу. Где су пили и плесали.
У последње време, живот ме носи својим темпом, неки то и знају. Али и даље му се радујем и даље га много волим, и даље сам усхићен и радознао куда ће ме у својим непредвидљивим токовима одвести.
А дотад ћу да мазим свог пса, и вадим му напорне крпеље. Одем бициклом до канала, расплачем се пред иконом, запевам с пријатељима. Све је то живот и све су то обриси вечности. И ви их препознајете, и не бојте се да им се обрадујете и да их негујете.
Марко Радаковић
На слици поред реке Јадар.
Коментари