Бежимо од гордости и бежимо од чистунства. Они су често испреплетани.
Не задобијамо ми Царство небеско својим трудом.
Зар мислиш да је стварност која превазилази наше поимање величине, мира и радости - доступна ако урадиш одређени број метанија и отпостиш одређени број дана?
Мислиш ли ти да је Бог математичар, економ, да је једнак твом шефу у фирми, па ти збраја ноћне, прековремени, одбија боловање и годишњи, броји ти одласке у ве-це и надвисује ти се над главом да види радиш ли добро?
Постиш ли добро, има ли ту млечне киселине, је ли на води или уљу, дај да видим рецепт, шта је ово, је ли те ја за то плаћам, извини газда, шта извини, одбијам ти од плате, ово си јео, овако ми на поверење узвраћаш, извини нећу више никада, иди пиши изјаву шефу смене....
Тако ли Бога видимо?
Има и друга крајност.
Украо, проневерио, швалерао се, понизио човека, псовао другом мајку, искориштавао трећем рад и труд, платио га мизерно, сутра дошао и причестио се, јер, Боже мој, постио је на води.
Има и оних који не знају ни за Бога ни за морал.
Има их који не знају за Бога а знају за морал, али посрћу, а како и не би, јер морал без Бога остаје лако рушива идеологија. Но и за њих има наде.
Бог гледа љубав, чисту, исконску, пожртвовану, светлу, Његову, боголику. Она се пројављује разнолико но Он, увек, без преседана, на свако одживљено "волим" - одговори, овако или онако, пре или касније, као да те целива, изгрли, утеши, саслуша, усмери.
Ниси од Бога изабран, ништа више или мање од иког другог – јер све нас је изабрао. Питање је само како се ко и колико одазове, но ти немој мислити да имаш привилегије.
Буди увек свестан да си најмањи и спасићеш се. То јест, Бог ће те спасити, али твоја скромност ће тада бити оно живо Христово: „ко се унизи, узвисиће се“.
То не значи да ћеш одбијати своје дарове и да ћеш одбацити бољитак у свом овосветском звању, но значи да нећеш бити каријериста и да нећеш одбацити ни најмањег и најпрезренијег.
Као хришћанин, не смеш да одбациш човека, таман да је пред људима најцрњи и најгори. Чак и ако непоправљиво повреди тебе и твоје, препустићеш га Богу. Поуздајући се у Његову милост и не ишчекујући Његову освету. Али упоредо, борећи се за овоземаљску правду, ближњих својих ради.
Опасни су самопрозвани Божији миљеници. Чувај се сваког који мисли да га је Бог узвисио над другим. Он никада неће јасно изрећи своју умишљену величину, али ће о томе сведочити сваки покрет и став његовог тела, свака острашћеност или хладноћа његовог погледа, свака дубина, висина, јачина или манипулативна слабост његовог гласа; свака реч коју изговара, у свом значењу и смислу – све, ама баш све, може да ти посведочи да ли тај човек себе сматра Божијим миљеником а тебе толико нижим од њега, и стога подложног њему. Моли се за њега свакако, но буди обазрив. Јер миљеницима Божијим су се сматрали и они који су Га распели.
Постоје и они који ће прихватања ради деловати као служитељи свих, чинећи то јер имају неку корист. Не разликују се много од оних који се снимају док просјаку дају ситно. Како да их разликујемо - ево, не знам, ђаво вара и кроз људе, но неке сам начине препознавања навео. Увек је најбезбедније да никада никога од људи не узвисујемо њима за живота, јер ни нама, ни њима то неће користити. Да их поштујемо и за њих се молимо, то свакако, но хвалоспеви људима не дају добар плод. Нама, људима, добијене хвале су често дрога, она најгора, дрогирамо се сами собом. Жалим све оне који су од мноштва људских хвалоспева заборавили ко су заиста. Још дубље жалим оне који због свог овоземаљског ауторитета немају благе везе шта људи о њима заиста мисле, јер им подилазе у страху и покорности узрокованим овоземљском добити.
Нема и не може бити веће трагичности од човека који нема искрен и аутентичан међуљудски однос. Делом су и сами криви због тога, у то нема сумње. Уживели су се у своје титуле, занели њима, више но што су волели и живели људе. Пред људима најмањи и најнеугледнији су пред Богом често највећи, и то није новина. Оне који су пред светом највећи, често и с највише титула и ордења - Бог често ни не препознаје као Своје.
Како је страшно кад се човек узнесе собом! Својом добротом, својом врлином, својим талентом, причам то као неко ко је био на ивици те прелести али ме је Бог сваки пут вратио натраг Себи, кроз околности које без Њега не бих прошао, и враћао ме је кроз људе. Некада ме отрежњивао и спашавао кроз, чини се, лоше људе, а некада кроз оне наизглед мале људе који су толико већи од мене, које историја, скупа са мном, никада неће памтити.
То су моји учитељи, моје величине, моји сродници, телесни или духовни. Не занемаруј Божије прсте у свом животу. Мислиш ли да ти није циљано послао овог човека као утешитеља, ма колико се томе ниси надао – јер си учитавао своје идеје о њему, а на основу његовог звања или изгледа. Или да ти није послао оног човека као заштитиника, а оног као учитеља или помагача? Мислиш ли да ти Он не шапће кроз савете овог комшије или не грли рукама оне тетке? Мислиш ли да није будан у очима ближњег на болесничкој постељи, да не чучи пред тобом коленима оног просјака, да ти не вежба смирење у речима саговорника, не нуди утехе у песми твог пријатеља, или те не смирује у болу ове болести?
Која би то била лудост и бесмисао да те Бог тако сложеног и дивног створи, оживи, изведе на пут, а потом да те остави случају и претњи, на милост и немилост свему и свима, без икаквог смисла и утехе? Мислиш ли да је Бог лош Родитељ? Да Му рука није стално на дохват твоје руке? Али неће ходати уместо тебе, неће мислити уместо тебе, Он не жели да Он буде жив уместо тебе, жели да ти, баш такав, преумљен и преображен, будеш жив у вечности. Родитељ је, жели да имаш свој живот, своју мисао, свој покрет, стил, наду, борбу – кад ти то не би имао, кад би остао отуђен од живота, изазова и суочавања са страхом, то би значило да си омашио. Да ниси у пуноћи живео.
А Он те толико воли. Очево је било да трчи уз тебе док на бициклу не добијеш залет, док не победиш страх. Али Он те мора пустити, да би научио да возиш, да уживаш у тој вожњи. Надгледаће те и навијати за тебе, да се не плашиш - но ти само вози! Иди, лети! Смеј се и радуј.
Бог, за разлику од земаљских родитеља, увек може да види твоју вожњу, твоје падове и твоје радости. Али ти немој помислити да си због тога посебан. Свако од нас Њему јесте посебан, али нико од нас није посебан у односу на друге. И сваки други би требало да буде посебан нама.
За хришћанина нема збирних именица. Он у сваком човеку види личност.
Бежи од гордости тако што ћеш служити Богу и људма. Кад год ми је због личних проблема било најтеже, највише ме је смиривало да се молим за друге. Бог ме је извео на службу, знам, рекли би многи малу и незнатну, али за сваког свог ђака са мени познатом муком и трагањима, са болним и преминулим родитељем, братом или сестром, помолио сам се. Ово само говорим да укажем колико ме је то спасило од мене и мојих слабости. Толика је благодат, кад се искрено молиш за друге, посрамиш се што си туговао или се срдио због својих животних околности.
И зато – помените ме у молитвама. И зато што је лепо молити се за друге, спасоносно, чини ми се и веће но молити се за себе. Помените своје најмилије, помените и оне за које се нико, може бити, и не моли, живе или преминуле. Само се молимо и делатно волимо, сједињени у Васкрслом Христу, и то је све, то нам је основни призив.
Марко Радаковић
Slika: Georgy Bezborodov , u hramu Vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu.
Коментари