Ако бисмо свели срж хришћанства, она је сасвим једноствна.
Воли Бога целим својим бићем и воли ближње као себе самог.
Но, будући слаби, грешни, ми то искомпликујемо, сувише искомпликујемо.
- Ето, волео сам ближњег и он ми је ружно вратио.
Добро, то је његов пропуст, његов пад, ти си истрајао, и Бог то види.
- Па ако види, зашто ми не пошаље људе да мене једнако и више воле?
И шаље, но могуће да ти у својој опседнутости болом пропушташ да ту љубав препознаш и да на њу узвратиш, чиме се претвараш у оно што презиреш. Чак и ако тренутно немаш људе који те воле, они ће неумитно доћи, јер Свети Дух чини да се његови носиоци препознају као сродни. Чак и кад се то некако не би десило – Бог те свакако воли, где ти је вера? Напослетку, иако је свима потребно и да волимо и да будемо вољени, много је узвишеније давати, но примати.
- Ето, волим и Бога али живот ми је тежак.
Ми не волимо Бога да би нам живот био лакши, као што ни свог родитеља, дете или пријатеља нећеш волети да би од њих имао користи. Волимо Бога због Њега Самог, због оног што јесте и Какав јесте. Но, Бог увек одговара на сваку нашу речцу и дело љубави, само нам је слух заглушен овосвестком буком, па не чујемо небесну мелодију. У једној лепој причи, домородац из шуме долази у град, и у вреви града каже свом пријатељу, грађaнину, како чује песму цврчка. Овај се чуди, како то може да чује од буке? Некоме испадне гвоздена пара на тло, и тај исти човек из града чује тај метални звук испалог гвоздењака, и одмах се осврће да га нађе. Људи, дакле, чују, виде и осете оно ка чему су и физичка и духовна чула усмерили; иду целим бићем ка ономе ка чему стреме и шта искрено воле. Зато Христос и каже: „Тражите најпре Царство небеско и правду његову, а остало ће вам се додати“. Ако највише желимо Царство небеско, временом човек „увежба“ себе да га препозна, а оно се може препознати и у најмањим световним стварима, а надасве у Цркви Христовој. Онда човек, ако и осети терет живота, више је занесен даровима Неба, те и та тежина олакша. Ако је и заглушен буком света, „чуће“ песму анђела; ако је видик пред њим узнемирујућ, он ће препознати куда да радије гледа, и куда срцем да се креће. То не значи да ће живот постати лак али ће бити смислен. То не значи да он неће плакати и ридати, да га неће болети, али неће одустајати од Божије утехе и личног труда.
Лако је волети када те други воле и када ти је живот лак. Ти воли када те не воле и чини дела љубави у свету пуном мржње.
Са друге стране, скоро да је немогуће имати дубоку и чврсту веру ако ти је живот сувише лаган. Често је вера таквих људи површна јер заварају себе да им Бог није потребан. Као што пријатељства највише очврсну у невољама, тако и у страдањима и падовима човек најсилније позна каквог Пријатеља и Спаситеља има у Васкрслом Христу. Но за разлику од наших овоземаљских пријатеља, Он нас никада неће издати и оставити саме. Зато нема смисла рећи: „Волим Бога али ми је живот тежак“, већ радије: „Живот ми је тежак и воли ме Бог.“
Марко Радаковић
Коментари