Постоје ствари, полети и светови, које људи носе у себи и волели би да умеју и смеју да их осмисле и искажу, али често не могу, зато што воле људе којих се то тиче. Онда остану неисказане, болне, некада и прогањајуће, гризу савест иако нису нужно грешне, но су, просто, људске.
То може бити тешко болестан сродник који се дуго мучи, и та мука раздире и њега и најближе. И онда се човеку јави жеља да та особа умре и смири се, и омрзне себе што је то пожелео, сматра да је себично и хулно, често се ни после смрти вољене особе не помири са том својом помишљу.
То може бити и сузбијено противљење због одласка вољене особе, када човек види да она жели да оде и радо би је загрлио и задржао, али препознаје њену жељу за одласком, и просто је пусти, јер љубав и то чини.
И тако даље.
Ово бива посебно тешко зато што често за живота не буде никакве катарзе, какве смо навикли да виђамо у филмовима, не буде јасног одговора на наше недоумице. Може неко, у одговору на горњи пример, рећи да у црквеним књигама постоје молитве за оне које се дуго растављају са душом, могу многи потврдити да је тај осећај људски и природан, нарочито у контексту наше вере у живот после смрти, но често је човеку потребно много труда и надасве благодати Божије да прихвати своја парадоксална осећања и дела која су често противна њима, а све то из љубави полази...
Тешки су то путеви.
Али рече Христос да је узак и стрм пут којим се иде у Царство небеско, па ваљда морамо проћи овако слабашни многа људска искушења, и увидети колико нам је Он потребан.
Одговоре и катарзе држи напослетку само Он.
Коментари