Много је гладних људи.
Често виђам људе да гледају у контејнере, све више је старих који просе.
Ко није био гладан, нема ни представу која је то мука. Глад може бити подвиг и крст, а без Бога може бити трагедија, и испит који су сити пали, јер другима нису олакшали, иако њих Бог храни и даје им.
Џек Лондон има један детаљ у причи, толико аутентичан, да сам сасвим убеђен да га је "украо" из стварности. Кад су пронашли човека изгубљеног и до граница опстанка изгладнелог у леду Аљаске, након што је дошао себи, дуго би, при поласку на спавање, понео неколико парчади хлеба и држао их испод јастука. И увек би бар парче хлеба држао у џепу. Толико се и даље ужасавао глади. Они који никада нису били гладни или жедни немају појма колико значи тај хлеб и та вода. Немају тај осећај захвалности. Нема наш народ залуд толико обичаја везаних за хлеб, не сматрам да је то пуко сујеверје, већ скоро побожно поштовање и захвалност на хлебу. Хлеб се никад не оставља наопачке, хлеб се никад не баца у смеће. Удроби стари хлеб, упржи га у јаја, замрзни га, дај животињи, остави и мрве птицама. Хлеб се, у ствари, сматра светињом. Сваки је хлеб мала нафора. Не молимо залуд за хлеб насушни, нити је Господ случајно изабрао да се с њим сједињујемо кроз Хлеб.
Нико не спори да је потребно људе вери усмеравати. Указивати на погрешна веровања и усмеравати ка лепоти наше вере.
Но пред овај Васкрс нећу трошити речи на куђење налепница са зечевима по васкршњим јајима, а што сам имао да кажем о Великој среди и првом мају, рекао сам, кратко и без икаквог гнева и осуде.
Нахранимо гладног, колико можемо и како можемо. Или га обуцимо, посетимо, утешимо. Молимо се Богу, будимо на богослужењу, са Христом се сједињујмо, али разазнајмо суштину од споредног.
Покајање се тиче сржи, то је наша нагост пред Богом, умирање и васкрсавање у Њему. Покајања нема без промене нашег односа и према себи, и према Богу и према другима.
Други је моја вера, наишао сам на мисао.
Историјски и симболични точак се могао окретати другачије, као да је зец суштински важан за ишта. Реално, ни јаје није суштински важно. Да ли ћемо јаја фарбати у петак, суботу или недељу или нећемо уопште - ама уопште није суштински битно. Васкршња јаја су ту да побуде оно наше детиње, искрено, полетно на игру, радост и живот. Символишу живот али она сама су сасвим споредна.
Васкрсли Христос је центар, као и заједничарење с Њим, сведочење и живљење Његовог.
И ето, идеја - колико јаја офарбамо, толико људи да утешимо, охрабримо, помогнемо, ако не у исти дан, а онда у свим наредним.
Када се тo Православље сводило на причу о зечевима, камповању, бомбоњерама, јелкама, вештицама - никад! Оно је живљење љубави и радости. Наше Православље је стално, неуморно кретање ка Богу, људима и правом, охристовљеном себи.
Марко Радаковић
Слични текстови овде
Коментари