Нисам свештено лице али ме често људи замоле да поменем у молитви - напослетку, и призвани смо да се молимо једни за друге. Јасно, сасвим је неупоредива лична молитва са оном заједничком која пуноћу благодати добија у Телу и Крви Христовој. Молитва за друге често је укључена са пријањањем душе уз другог човека, и окретањем "очију срца" ка Богу - те нема сумње да сте и ту осетили благодат Светог Духа.
Дивно је кад човек изнађе снаге, смелости и топлине да се искрено моли за друге - признајем да сам овде пречесто омануо. Напослетку сам схватио да је и то дар од Бога, некада га и немамо сви. А тек колика је радост кад видиш напредак и исцељење - телесно или духовно - код других. Лепо је, због силе и љубави Божије, и зато што се радујеш радости вољених људи.
На сваком уводном делу Литургије, проскомидији, свештеници се и поименице моле за људе, вадећи честице за Свето Причешће. Често то чине и мимо знања православних чија имена спомињу, из љубави, знајући да им је Божија помоћ потребна. Ово помињање је веома значајно. И ја могу само наслутити колика ли је ту благодат Божија присутна кад се свештеник том приликом усрдно моли за страдале, болне, тужне, упокојене, па и оне који су, рекло би се, добро и радосно, но моли се, јер љубав то чини и не изоставља. Име ти се спомиње у пећини Рождества, на Голготи, пред Васкрслим и Вазнетим Господом, поставља ти се име на Престо Божији, и на извесни начин, приказујеш се ти сам Господу, да те види и додирне.
Кад би се само ту и само тако свештеници молили и мало ли је.
А где су молитве на Крштењу и Венчању и Покајању, где су Тајне које се тада врше? Молитве у свакој невољи и свакој радости, па и на сахрани? Где су дуги разговори и немали труд да се други разуме, охрабри, усмери? Где је старање да храм Божији буде и остане сабиралиште за овакве прилике, дом молитве и кућа утехе, икона Небеса?
Злонамерни људи увек ће видети оно што желе да виде. Било и биће. Ништа ново од времена Христове проповеди, преко доба апостола и отаца, до данас.
Недавно сам видео гнусну карикатуру насталу у "просвећености" модерних атеиста (или шта ли су), на којој се мајмун из теорије еволуције пење на крст. Скоро идентично карикатури из другог века где се у Риму исмева Распети Христос. Он је увек био сметња многима, њихов светоназор се не уклапа са Његовом поруком. Можда им је и лакше да Му се цинично, грубо, надмено, насилно противе него да, прихватајући Васкрсење и све што је говорио, промене свој живот... уместо да расту као корови да усмере гране ка Горе и дају добар плод.
Иако нам је по људским слабостима тешко, молићемо се Богу за њих. Зато што верујемо у Бога Који чује и мења људска срца, мада никад против њихове воље.
Наше је да се молимо и да волимо, зато смо хришћани. Они који су изабрали да мрзе, сплеткаре, прете или бију, то је њихов избор и ми их жалимо, но и бранимо своје ближње и своју слободу и право да Богу служимо.
Коментари