Смернице за оне који су решили, може бити, и први пут да се исповеде, али и подсетник за остале.
У православном етосу покајање има изузетан значај, можемо рећи да и нема Православља без покајања. Оно није само жаљење због учињеног, но суочавање са својим слабостима, окретање и кретање ка Богу. На грком, језику Јеванђеља, грех се буквално преводи као „промашај“, а покајање као „промена ума“. Покајање је, дакле, спремност и труд да мењамо себе на боље и да се уподобљавамо Богу, да равнамо своју вољу вољи Божијој, одрицање егоизма и делатна љубав. Често се Света Тајна Покајања назива Исповешћу, иако би било правилније приметити да је исповедање грехова само један њен моменат, док Покајање укључује и благодат Божијег опроштаја и њене плодове кроз наш даљи труд. Ипак, нећемо цепидлачити.
О детаљима где и како ћете се исповедити сами договорите са свештеником, најчешће се то чини за време поста, јер покајање некако природно прати пост - но може увек. Махом свака парохија има своју праксу по том питању. До сазнања шта је све грех долазимо редовним богослужбеним животом, но свакако да имамо и савест, као од Бога у срце усађен компас, да нас донекле води. Људско срце је често варљиво и помрачено, уплашено и гордо, те су свакако неопходне смернице Цркве и очишћујућа благодат Божија.
Важно је да исповести не приступамо као да је духовни или психолошки разговор. Уколико Вам је потребан разговор са свештеником или духовником, Ви договорите разговор. И то је пожељно, некада и неопходно. Разговор је тек заједничко стремљење ка увиђању проблема, труд препознавање пропуста и грехова. То је „дијагноза“ а Света Тајна Покајања је лек. На Исповест долазимо скрушено, смирено, суочени са својим грехом, не тражимо оправдања, не ропћемо, не гневимо се, но искрено, из дубине срца жалимо, молећи од Бога опроштај. Да бисмо у Светој Тајни Покајања заиста осетили Божију благодат, покајање мора бити искрено, чисто, без устезања. Многи осете срамоту да о својиим греховима причају пред другим човеком, макар он био свештеник који је дао заклетву на Јеванђељу да ће о томе ћутати (осим ако је угрожен људски живот). Али како то да нас је срамота пред једним човеком али да нас не буде срамота пред Оцем Који нас воли? Признавањем свог греха, његовим именовањем, ми се смирујемо, и Бог види то смирење и ту љубав. Види нашу спремност да се мењамо и Он помаже да до тога дође, тачније, Он нас мења, но ми морамо да Му дозволимо.
Како изгледа исповест?
Зависи од парохијске праксе, но махом се врши након вечерњег богослужења. Свештеник буде за певницом или у одвојеној просторији, исповедаоници, ако она постоји. Носи епитрахиљ, богослужбену одежду која симболише благодат Божију, и држи Часни крст. Приђемо, целивамо икону ако је ту, Крст и руку свештенику. И просто кажемо што нам савест стиска, душу прља, лик Божији у нама скрнави, кажемо с којим се греховима боримо. Кажемо кратко и јасно, именујући грехове. Свештеник ће дати кратке смернице и утехе. Приклонићемо главу и он ће на њу ставити епитрахиљ, што означава да благодат Божија силази на нас. Прочитаће разрешну молитву и закрстити нам главу. Потом целивамо Крст и одлазимо.
Коме се исповедати?
У суштини се ми исповедамо Богу и пред Његовим Лицем се кајемо и мењамо, те није од пресудног значаја који ће свештеник бити наш исповедник. Најучесталија је пракса да то буде наш парох, мада није погрешно ни да буде неко други, други свештеник или монах у клиру, итд. Веома је важно схватити да никакви лични грехови свештеника не утичу на благодатно дејство било које Тајне. Ми увек прво Богу прилазимо, кроз све Свете Тајне.
Да ли је исповест неопходна пред свако Свето Причешће?
Овде су мишљења подељена и не бих улазио у дебату, нарочито као неко ко није у клиру. Како ваш парохијски свештеник благослови, тако практикујте. Иако, с теолошке стране, исповест није предуслов за Причешће али свакако може да буде један од начина да се човек преиспита и припреми за сједињење са Христом. Што нас доводи до следећег питања:
Колико често би човек требало да се исповеда?
Опет, тема за свештенство. Важно је да човек не приступа Тајни јуридички, правнички, ситничаво, долазећи сваку помисао да исповеди у свом нездравом перфекционизму. Не морамо да исповедамо ако нисмо неком лепо и срдачно одговорили на „Добар дан“. Тиме се Тајна посматра банално, као какво „дезинфекционо средство“ а не као повратак блудног сина у Очев дом. То је одвојена тема. С друге стране, не би требало ни да је човек сасвим занемари.
Да ли исповедати раније исповеђен грех?
Само ако смо га поновили. Ако нисмо, добили смо опроштај од Бога и настављамо даје. Важно је да се човек не обесхрабри ако често пада у исти грех. Мора истрајати у борби. Нек омрзне грех, нек омрзне и себе у први мах спознаје своје слабости, но само толико да би се окренуо ка Богу и наставио са борбом. Изузетно је опасно уколико паднемо у очај због своје слабости и грешности. Тада не смемо заборавити да нас Бог воли, тада ишчитавајмо библијску причу о блудном сину, молимо се и окрећимо ка врлини. Ништа не порази грех колико искрено покајање и искрена молитва праћена делатном љубављу према другима, но у свему томе – Свети Дух је тај који побеђује грех у нама.
Ако имате некакве недоумице, допуните, па ћу се потрудити, колико могу, да објасним.
Марко Радаковић, вероучитељ
Слични текстови овде
Запрати инстаграм профил овде
Коментари