У разговору с људима често чујем став да су несрећни јер тренутно нечим у свом животу нису задовољни, и баш то их спречава да дођу до мира.
"Какав ми је то живот, кад ми је плата толико мала..."
"Не могу ја бити миран у оваквој средини..."
"Ех, кад бих ја био ожењен, не може се више 'вако..."
Да се разумемо, све ово и много тога другог јесу ствари којима свако има право, па и разуман разлог да буде незадовољан. То нико не спори. Али погрешно је полазити од поставке да је, ето, баш то кочница ка постојаном миру и радости. Мир је остварив у ма којим околностима, у супротном не бисмо прослављали свете исповеднике и мученике. Истински мир је плод „додира“ Бога и човека, а не лични земаљски напредак појединца, било да говоримо о каријерном, породичном или којем год другом напретку. „Тражите прво Царство Божије, а све остало ће вам се додати.“, каже Господ, након што нас усмерава да се не бринемо за храну, одећу и уопште, за оно људско, пролазно. Тражи божанско, или радије- стреми богочовечанском, остало ће бити, пусти, „доста је сваком дану зла свога.“
„Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“ (Јован 14, 27)
Буди човек који живи у Богу и с Богом, пусти да светлост Царства небеског обасјава све земаљско; уместо што покушаваш да земаљско и пролазно, често и ситничаво, уздигнеш на ниво божанске важности.
Спољашње околности нашег живота, иако могу да нам отежају пут и нанесу искушењâ, оне нису пресудан чинилац нашег мира. Ко није пронашао радост и мир у Христу, неће их пронаћи ни са већом платом, у другом звању, ни у другој средини, ни у браку, па ни у монаштву, итд. Опет, јасно је да човека боле земаљске неправде, но и у болу и незадовољству радост је доступна. Зашто бисмо иначе певали на Литургији, на Иже херувими - "сваку сада животну бригу оставимо"...
Ама баш нигде у целом Светом Писму се не тврди да ћемо мир пронаћи кад решимо своје животне неприлике и кад утолимо свом срцу жеље. Открићемо, можда, онај земаљски, привремени „мир“, који је опет нестабилан, крхак, напослетку, често и залудан, често и штетан јер може да те завара, улењи и успава. Код оца Шмемана сам открио мисао (парафразирам): хришћанска вера не решава проблеме, него их надилази. Што ће рећи: решавај ти своје проблеме колико можеш, али их надиђи вером у Васкрслог Христа. Онда, ако их и не решиш, за тебе није крај, није пропаст, Бога имаш у свом животу, имаш људе које волиш, живот да живујеш, и шта ћеш са проблемом него га прихватити као крст и наставити даље.
Живот ми није савршен и не очекујем да икада буде, бар не пре живота будућег века. Имам проблеме, али ко их нема? Имам проблеме али нисам ја једини на свету, гле, колико живот надилази мене и моју муку; гле, колико је људи који се радују, боре, успављују децу певајући им успаванке, смишљају планове и записују их на папир, окопавају земљу и пазе на младице, колико је љубави, саучесништва, састрадавања и наде у скоро сваком човеку! И колико тога је Творац дао овом свету, толико лепоте, полета и снаге. Да, постоји зло и смрт, као трагичности овог света, но у Васкрслом Христу они се надилазе и решавају. Не негирају се, и зато је у реду плакати, питати се, па и љутити, но никад Богу немојмо окретати леђа, нити Га хулити.
Тешко је човеку да из свог проблема изађе у богатство и лепоту живота, тешко му је да живот не гледа из скучене перспективе свога „немам“, „не могу“, „не дају ми“ – већ да живот, просто, загрли и љуби, образ прислони уз њега, очи испуни његовим изобиљем, душу његовим даровима. Онда се много више примећује шта нам је Бог дао, а мање оно што нам није дао. Онда је силнија захвалност и радост, а мања туга и озлојеђеност. И онда човек и себе више даје Богу и другима, даје себе животу. И опет, онда се и Бог више даје човеку, и ближњи му прилазе и видици живота се шире. И човек узраста и обогаћује се - неко би рекао, осиромашујући, дајући.
(Као и увек, морам се оградити, проблем је много дубљи, многи људи наново доживљавају трауме, имају клиничку депресију, итд. Било би лицемерно да им ово нудим као неко решење, још мање је ово икаква критика икога. Радије добронамерна смерница, из личног искуства. Радујмо се, љубимо живот и увек се молимо за друге. )
Марко Радаковић
Инстаграм овде
Слични текстови ОВДЕ
Коментари