У цркву је полако и неприметно ушао, елегантно обучен, и стао поред познанице која је носила плаву мараму и стајала тик испред продавнице свећа.
„Видиш ли ти како се ова обукла?“, шапну јој, приметивши њен поглед ка девојци испред ње.
Она климну главом. Литургија је трајала, молитве су се смењивале.
Уздахнуо је, разочарано и додао:
„Свашта и данашњи свештеници допуштају. Сећаш се своје мајке?“
„Она никад није без мараме ушла у цркву!“, сложи се она. Причали су окренути ка истоку, ка олтару, као деца која се дошаптавају на испиту.
„А ти, да ли си икад ушла у цркву без мараме?“
Она слеже раменима.
„Једном ме је мајка ошамарила што сам као девојка ушла у оволико краткој сукњи.“
„Да, неко би рекао, ништа страшно, испод колена је... Али твоја мајка је била добра жена, није ли?“
Жена сетно уздахну, а он настави:
„Овим девојкама фале такве мајке. А овим свештеницима фали поштовање светиње. Само им је зарада најважнија. Гледај је.“
„Сигурно је и нашминкана.“
„Вероватно.“
„И таква ће да ми стане пред Путир.“
„Можда би могла да јој скренеш пажњу.“
Прође неколико тренутака, чуле су се јектеније за оглашене.
„Мислим, знаш већ, Душице, какве су данашње девојке.“
„Желе да нађу мужеве кроз неморал.“, заклима жена главом.
„А ти, ето, ревносна Христова следбеница, и шта се дешава? Мушкарци огрезли у грех, желе неке радодајке, попут ове. Хоће месо, а не душу!“
„Да, рећи ћу јој ја.“
„Да, да, учини тако. Видимо се после.“
Потом он дошета до девојке у сукњи о којој је било реч.
„Мало је досадно, а?“
„Први пут сам овде.“, рече она. „Мислим, бар на служби. Не знам ни како да се понашам. Чак сам купила хаљину за ову прилику, нисам била сигурна да ли смем у панталонама, а ето, видим да има жена у панталонама. Мало имам трему.“
„Занимљиво... зашто си овде уопште дошла?“
Девојка се постидела.
„Мислила сам... Не знам. Осећам неку потребу, знате...?“
„Симпатична си ми... Па причамо искрено.... Мислиш ли да је Бог овде стациониран? Да му је овде стециште? Зар не мислиш да је Бог свуда? Шта радиш, зар се не осећаш као странац?“
„Па... Мало се и осећам...“
„Погледај људе око себе. Фанатици, конзервативци, плачљивци, њањавци, кукавице којима је црквени Бог сјајан изговор да оправдају своје слабости јер, јелте, Он ће им опростити зато што су се уплашили живота, а и смрти. Јеси ли зато ту, зато што се плашиш?“
„Не... Не, нисам зато...“
„А не плашиш се живота, и не плашиш се смрти....?“
Девојка само што није бризнула у плач.
„О томе ти причам. Страх те је овде довео, а не вера. Бог је корисна утеха, није ли? Видећеш, ови људи те никада неће прихватити као своју. Ти си овде уљез.“
Осврнуо се и видео да жена у плавој марами и даље повремено загледа девојку у сукњи. Наставио је даље.
„Владика, а?“, питао је средовечног човека док је владика благосиљао, уздижући дикирије и трикирије. „Јеси ли видео ауто које вози?“
„Да бар он вози, возе њега. Ни толико не може или неће.“
„Мало и незахвално према оном што му је дато. Ти би лично возио такво ауто, не би ли?“
„Гарио бих га аутопутем.“, насмеши се човек.
„А можда би укључио и Даницу из маркета, види је каква је.“
„То није пристојно помишљати за време Литургије.“
„Шта се претвараш, помишљаћеш чим се литургија заврши. Све је то људски. Уф, добра је. Покушај нешто, имали сте ви своје моменте.“
„Ожењен сам човек.“
„Чуј, прељуба је добила неке... формалне облике. Сви знају да волиш своју жену. И Бог Свети зна да волиш своју жену, па, човече, шта си све урадио за њу и децу!“
„Истина, истина...“, гледао је ка олтару, а видео своју прошлост. „У свету младости сам ринтао као пас да им пружим неки мир, да им не буде као мени тешко...“
„Зар ти мислиш да ће те Бог осудити ако сада доживиш неку своју другу, заслужену младост? Да се мало опустиш, јер леп је живот, видиш у њој како је леп, погледај ти тај врат, ту нежну кожу, као затегнуто платно на којем је уметничко дело... А твоја је жена као узорана њива, где је ту лепота и занос? Ма и жена би ти разумела!“
„Мислиш?“
„Пусти ти шта је мислим. Важно је шта ти мислиш.“
„Мислим да би и она разумела, да.“
„Ето. Зашто онда не би пришао Даници кад се заврши Литургија?“
Потом је стао поред раднице из маркета о којој је реч.
„Уморна си. Није требало да долазиш у цркву.“
„Нека. Ја овде одмарам.“
„Да, али и децу малтретираш. Не виде те од рада целе седмице и онда их теглиш овде.“
„Нека, спријатељили су се другом децом и треба им Причешће.“
Њен саговорник се ухвати за главу, као да га ја у моменту заболела. Жена се прекрсти, а он се закашља.
„Да, али чуј...“, рече он. „Муж те оставио, ти сама са двоје деце... Ваљало би да нађеш неког каваљера, бар да помогне.“
„Само одговорни и спремни на мене и моју децу долазе у обзир, ја се нећу...“
„Мада“, прекинуо ју је, „користило би и да имаш неког имућног, макар био и ожењен, шта фали, нека аферица, ти имаш своје потребе, и физичке и материјалне, мораш се и за децу жртвовати, напослетку, није се...“
„Не пада ми на памет“, она га прекину. „Нећу да згрешим Богу.“
Саговорник се ухвати за стомак, као да га је нешто пресекло. Почео је и да губи боју у лицу.
„Ух... Чуј, да... Али разумео би Бог. Тешка су времена. Ти би то чинила из љубави.“
„Имам децу која не уче само из мојих речи, но и из мог живота.“
„Да, али, џаба им наука ако изгубе живот у глади.“
„Боље да изгубе живот од глади физичке, но од глади духовне, ја сам им мајка, ја сам им светиња као и они мени, и то намеравамо једни другима да останемо.“
Паде њен саговорник на колена и поче да повраћа. Али није из њега излазило ништа, баш зато што је ништавило и повраћао.
На раме му спусти руку прилика обучена чисто и скромно, али у изношену одећу.
„Остави је.“, рече му.
Овај климну главом и продужи даље.
А особа у скромној одећи, топлог лика и стално присутног осмеха, тужно саучесног и радосног у исти мах, прилазио је свакој особи која у цркви стоји и грлио је. Није ништа говорио.
Пришао је средовечном човеку и загрлио га је. Поглед тог човека се удаљио од продавачице и тужно спустио ка тлу.
Пришао је и девојци која је први пут дошла на службу и загрлио је. Тако и жени под плавом марамом, али се чинило да она загрљај не осећа.
На крају Литургије мушкарац није пришао продавачици, иако је цео план имао на уму. Посрамио се, постидео, отишао кући, провео поподне са породицом, а увече је водио љубав са женом. Схватио је, свака бразда у њеном телу и њеној души савршено одговара свакој бразди у његовом телу и души.
Мајка је запалила свеће, помињући људе, укључујући и човека који можда није могао да буде супруг али се труди да буде отац. Прихвата она и даље свој крст и не прави рачунице према људима.
А жена под плавом марамом, она је пришла девојци док је палила свећу и прекорила је.
„Како можете да долазите тако обучени?“
Девојка се потресла али и суздржала.
„Извините ако сам икога увредила, први пут сам на Литургији.“
Након што се удаљила од цркве, суздржавала се од плача. И туга се полако претварала у гнев.
„Видиш, рекао сам ти.“, покрај ње је, брзо, хватајући ритам њених корака, пешачио свима нама, на жалост, познат лик. „Немој се никада ту враћати. Такви су ти ти људи. Не требају ти. И не треба ти Бог који их такве трпи и то негује. Ајде, зови човека. Треба ти сада. Видела си, ни ту нема помоћи, разумевања и смисла. Само једна доза, то уопште не значи да си зависник.“
Марко Радаковић
Сличне приче овде
Коментари