Не могу да се
задржавам.
Дозволили су да присуствујем сахрани. Иако то нисам ни тражио, не након свега
што ми је покојни скот учинио. Питам их: „Да дођем одмах после сахране?“. „Доћи
ћемо ми по тебе“. У реду. Можда је ипак ред да се опростим ваљано.
Дан јесењи, хладан, ветровит. Небо сиво. Испред гробљанске капеле стоје људи у
елегантним мантилима и јакнама. Још један скупоцени аутомобил се недалеко
зауставља. Из њега излази старији господин и углађена, млада госпођа. Брачни
пар. Једнако елегантни као сви окупљени. И једнако равнодушни. Сва њихова лица
су иста – хладна, пословна и безизражајна. Не показују тугу, потресеност, не
показују ништа.
Корачам недалеко од њих. Чујем њихове разговоре. Причају о послу, о берзи, о
аутомобилима. Помињу покојника, па сложе лице које резигнирано прихвата
судбину, или наместе поглед да делује попут израза туге, али то туга није. Нити
је њихово љубазно смешење осмех какав би требао бити. Није. То су осмеси
машина, то је подражавање осмеха, али у њему нема оног полета душе. Нема. То ја
врло добро знам.
Мноштво мушкараца и жена испред капеле, махом средовечних и старијих. Стоје,
стамени и хладни, попут мермерних споменика који их окружују. Миришу на
скупоцене парфеме, пуше цигарете, одишу неком гордошћу и досађују се.
Церемонија. То је за њих још једна обична церемонија.
Корачају ка капели мирно, прилазе покојниковом одру као да улазе у канцеларију.
Стао сам на праг капеле. Не желим даље. Немам снаге.
Ено га, покојник. Знам га врло добро. Лежи на свом одру, озбиљна лика. Руку на
срце, овако мртав не изгледа много другачије него жив. Лице му је натмурено,
хладно, као и увек.
Био је изузетно успешан послован човек који је себи и потомцима остварио не
мало богатство, имао је двоје деце, био је разведен и поново ожењен много
млађом женом.
И то је то.
Што се тиче свега осталог,
био је попут свих овде окупљених људи: није показивао или није имао осећања,
није се смејао пуног срца, нити болно туговао, није се ни по чему издвајао. Још
један маторац који у елегантном оделу вози бесно ауто, гневи се због ситница,
манипулише људима због пословних уговора и престижно показује прелепу, дупло
млађу жену. Она сада чак и не плаче. Са лажном љубазношћу клима главом на лица
намештена у жалост и разумевање. Делује да је и бирала црну, чипкасту хаљину
баш за ову прилику.
Церемонија, то је ово. А не
опроштај од човека који је некад некоме нешто значио.
Његов млађи син није чак ни
дошао, мислим да је у иностранству, завршава неки посао. Старији син, годинама
приближно једнак својој маћехи, стоји погнуте главе. На кратке тренутке док се
не рукује и не слуша монотоно и хладно „Моје сачешће“ - он покаже обрисе неке
тихе туге, која се и не открива до краја. Памти оца док је овај био другачији.
Док није зарађивао новац због новца, већ да би пружио безбедност својој
породици и ситне радости својим синовима. Сећа се година док је на очевом лицу
осмех био жив, искрен, док је био са својом породицом... И ја га се сећам из
тог периода. Само због оног Душка којег сам тада познавао сада стојим овде.
Чудо једно, колико се човек
може променити!
Крене са племенитим
намерама, жељом да усрећи своје најближе... И одједном, средство претвори у
циљ. Стицао је новац због новца, а не због других. А пара никад није било
довољно, увек је могло више. И шта се десило? Живео је и умро несрећан, гладан
новца, жељан свега, а за своју породицу је давно престао да буде ту, чини се да
је и заборавио како да их воли.
Не идем даље, не
приближавам му се. Не, због оног што ми је учинио.
У гужви лица уочавам једно
које се приближава одру, а које није хладно, ни лажно. Искрена туга, али и бес.
Бол због његове смрти. Али и непријатност, као да осећа да не би ни требало да
буде овде. Сав овај полусвет њу је згрожавао и плашио.
Душкова прва супруга.
Стара жена, а опет лепа, тако лепа, можда зато што делује као једина блага,
искрена и достојанствена особа у овом сивом океану људи. Прође поред свих,
погледа упереног у отворени ковчег, сасвим се приближивши покојнику.
Примаче длан његовом лицу, а сузе саме склизнуше низ образе. Није га дотакла,
већ се осврте и изађе напоље, суздржавајући плач. Син пође за њом.
Љут сам. Очајан. Није требало тако да се заврши.
Затварају ковчег. Погледах
Душково лице по последњи пут. Никада више га нећу видети. Никада. Не знам јесам
ли задовољан, уплашен или љут због тога... Привидно тужни збор креће ка раки.
Без Душкове прве жене. Свештеник пева. Неки мени непознат човек држи говор пун
великих речи и још већих лажи. Људи су нестрпљиви.
„Нека се заврши најзад ово,
затрпајте га већ једном! Имамо обавеза!“ – то говоре њихова лица, погледи на
ручне сатове и телефонски разговори који се обављају. „Хало? Не могу сад, на
некој сахрани сам. Шта? Продај...“.
И ево га тренутак који су
сви жељно ишчекивали. Безуби гробар наводи остале како да ухвате конопац и
спусте ковчег.
Готово је.
Крај.
Нема више.
Ниједна суза.
Ниједна једина.
Не плаче ни син, ни млада жена. Ни кум, ни колеге.
Извукоше конопац. Ухватише лопате.
Удари први грумен земље о дрвени ковчег, а мене обузе ужас.
Падох на колена, не могу да дођем до даха.
Навреше сећања - жива, опипљива.
Као да сад видим: Душко као дечак, трчи, пентра се са пријатељима на дрвеће.
Пада. Мајка га грли и љуби.
Груну земља, а мени пред очима и у души милина од његовог осмеха, живог,
искреног.
Сетих се како је носио рипиде у цркви. Како се за пријатеље жртвовао. Сетих се
сузе радоснице кад му се син родио.
Груну опет земља о ковчег, а мени пред очима како је прву жену страсно волео,
љубио.
Груну земља, па се сетих како је пропустио успављивање и одрастање своје деце.
Како је варао жену. Користио туђе слабости да се успе на лествици.
Груну земља, а ја се сетих како је заборавио мајку. Презрео старе пријатеље.
Чује се земља како на земљу пада, а ја се гушим, очајно, мрачно, бесповратно...
Јер ја сам у том ковчегу.
Време је затрпало, запечатило, све оно што сам био. И што никада, никада нећу
исправити. Тек сада то схватам. Промашен живот. Продата срећа.
Жао ми је!
Синови моји! Петре, Василије! Опростите ми!
Јелена, жено моја! Једина моја! Све сам уништио, тако те повредио... О, тако
бих вас загрлио, тако бих...
Готово је...
Не могу да се задржавам.
Дошли су по мене.
(Марко Радаковић)
Слична прича: Прогонитељка
Коментари