Не, мада као удови на Телу Христовом, ми, народ Божији (=лаос), призвани смо да слушамо и учимо се од свештеникâ, иако и сами под њиховим вођењем и благословом можемо и потребно је да сведочимо Христа.
Како?
Цркви је осим апостолата свештенства (или јерархије) познат и апостолат, то јест, послање народа (лаоса).
Већ Светом Тајном Миропомазања (која се обавља одмах након Крштења) ми смо на извесни начин рукоположени у службу лаоса (народа). Кроз Миропомазање се на нама дешава иста Тајна силаска Светог Духа као што се десила и светим апостолима на Педесетници. Свети Дух је на нама и у нама, док Га желимо и Њиме се крећемо. „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју.” (1.Пт. 2, 9 и слично Откр. 1, 5-6; 5, 10). Речју, након Крштења, Миропомазања и Причешћа, што су три корака ка уцрковљењу, ми смо призвани да будемо активни чланови Цркве, да учествујемо у њеном животу и деламо по својим даровима, умножавајући их.
Пасивност и Црква немају ништа заједничко, не може неко веровати у Бога и не чинити ништа. Вера није стање и битисање, но кретање, делање, жив однос и према Богу и према људима.
Да и лаос има одређену благодат (бого)служења видимо по одговарању на Литургији и Светим Тајнама, које се не могу одржати без народног „Амин”, „Достојан”, итд. Свештенослужитељ не може без народа богослужити, ни народ без свештенослужитеља. Видимо благодат богослужења код лаоса и по значају мајчиног и очевог благослова који нису тек ствар народне традиције. Видимо то и у могућности да крсте некрштеног у случају да му је живот угрожен и да нема времена да дође свештеник.
Сви хришћани су „со земљи“ и „светлост свету“ (Мт. 5, 13-16), сви су призвани да се моле (Мт. 6, 7). Христос је чокот, а ми лозе, са одговорношћу да у служби доносимо добар плод (Јн. 15, 1-8). О томе и говори и Христова парабола о повереним талантима (Мт. 25, 14-30) али и скоро све Његове параболе о Царству небеском.
Сви хришћани су призвани да личним примером сведоче и проповедају Васкрслог Христа, како каже свети апостол Петар: „Владајте се добро међу многобошцима, да би управо у ономе за шта вас клеветају као злочинце, на основу ваших добрих дела , кад их сагледају, прославили Бога на дан похођења.“ (1.Пт. 2, 12) Сви ми, крштени и обучени у Христа (Гал. 3, 27) имамо различите духовне дарове које користимо у Цркви и сви се стављамо у службу Цркви, у службу Богу и једни другима, о чему најбоље говори 12. глава Прве посланице Коринћанима светог апостола Павла. Поред осталог, она каже: „Различити су дарови, али је Дух исти. И различите су службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима. Но свакоме се даје пројава Духа на корист... А ревнујте за веће дарове. И показаћу вам још узвишенији пут. ”
И клир и лаос имају обавезу да кроз дела сведоче Христову Радосну Вест (=Јеванђеље, што видимо у Мт. 25, кад на Страшном суду препознаје све оне који су чинили милостињу). Имамо сви, без изузетка, обавезу да Јеванђеље сведочимо кроз молитву, речи, као и кроз сведочење: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.” (Мт. 10, 32 и даље: Рим 12,13-21; Јак 4,17)
Да само свештенослужитељи имају право да говоре о Богу или да васпитају у Православљу, не би ниједан вероучитељ или катихета био из лаоса, нити би то биле особе женског пола. Да само клир сме да хришћански учи и васпита, не бисмо ни имали Цркву, јер родитељи су први који говоре о Богу и васпитају у духу Православља. Родитељи су деци први свештеници, а породица прва црква. А некад о Богу говоре и примером подучавају и баке, комшије, дојучерашњи странци.
Сви смо призвани да мисионаримо али свако по својим даровима, и нико мимо целине и благослова Цркве. Поредак у Цркви постоји и мора се поштовати, јер он је икона небесног поретка и хармоније, те стога ауторитет мисионарења припада прво клиру, па потом лаосу. Али не постоји ни потреба, ни начин, да људи који воле Бога и правилно у Њега верују престану да о Њему говоре, Њему се моле, Њега сведоче и славе. Све по благослову и све у љубави, а никако мимо целине Тела Христовог које је Црква, за шта је неопходно редовно и активно богослужбено учешће.
Коментари