Недеље двадесет и седме по Духовима Црква чита јеванђељски одељак који, поред осталог, говори против формализма и ускогрудости (Лука 13, 10-17). Док је једне суботе подучавао у синагоги, што је често чинио, Христос међу слушаоцима примећује болесну жену. Она чак осамнаест година није могла да се усправи, била је сасвим погрбљена, а опет, и у таквом стању долази да се Богу помоли и да Христа чује. Можемо да замислимо њену муку и изглед. Вероватно није могла ни да усправи главу, ни да види Христово лице, сигурно је са тешком муком и дошла у синагогу. То је лекција ревности, смирења и вере. Господ је призива и каже јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје“. Полаже на њу руке, жена се одмах исцељује и у неизмерној радости слави Бога. А како и не би, нема сумње да Му се дуго молила за исцељење које је напослетку и добила.
Старешина синагоге, међутим, уместо да се радује са овом женом, он је кори, замера присутном народу и сâмом Христу. Ова жена је старешини, без сумње, била позната, долазила је у синагогу, и ко зна колико година се Богу с њим молила. Али кад ју је Христос исцелио, старешина их подсећа на правила понашања и веровања: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.“ Субота је, дабоме, била седми дан сходно закону који је Бог дао Мојсију, дан одмора и слављења Бога. Али су многи четврту Божију заповест посматрали правнички, формално и хладног срца. Старешина, дакле, радије види правила и прописе, него знамење да Бог дела. Гневи се у лажном ревновању за написано слово, уместо да се радује док Жива Реч Божија на његове очи дарује здравље и мир. И шта му Христос говори? „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, није ли требало одрешити од ове свезе у дан суботни?“ На ове речи су се противници постидели, а присутни народ наставио да се радује. Старешина је јавно показао како ревносно поштује празник да би тиме показао како ревносно поштује Бога, но у ствари је он био гордо заљубљен у ситничавости свог сопственог звања. Његова реакција, у ствари, није имала никакве везе са вером већ са себичним поривима. Могуће и да је био завидан, неко ко је, чини се, неугледан, умнији је и даровитији од њега, па још и лечи. Можда чак и уплашен јер се дешава нешто неочекивано: обични дрводеља наизглед незнатног порекла чини чуда и окупља народ око себе. Шта ће на то рећи јеврејски првосвештеници и како ће реаговати јер старешина није одржао устаљени поредак у својој синагоги? Можемо рећи да је старешина синагоге духом био скврчен, у немогућности да види и осети истину.
Шта ово поручује нама, хришћанима, данас? Сасвим једнако. Не будимо банални и дрски у свом формализму. Јер дрско је кад мислимо да људски поредак може да обузда или утиша Дух који дише где хоће. „Дух дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа.“ (Јн. 3, 8 ) Многи од прописа не виде човека, од сопствене лажне ревности не доживе Бога Љубав Који тако силно и данас дела. Све ово не пориче потребу правила, али нас опомиње да их не обожавамо.
Примећујемо да је Христос чудо чинио на сабору верујућих (=синагога), након молитве, показујући да се Богу служи на двоједан начин: волећи Бога и волећи ближње. Што је један од многих аргумената против оних који веле да је само довољно бити „добар човек“. Ово „добар човек“ је термин који зависи од доба и културе у којима живимо, као и од личног схватања морала појединца који то мишљење износи. Христос, дакле, никад и нигде није заменио служење Богу – служењем људима, већ је то дивно објединио.
Примећујемо и да жена уопште није питала Христа за исцељење, но Он препознаје њену бол и чини да јој буде боље. И у томе је и најдивније Божије Откривење: сав Христов живот је прилажење Божије људима који страдају. Пре него што и питамо, Он ка нама хита, препознајући и разумевајући нашу патњу далеко боље но ми сами. Наше је само да се, као и ова жена, одазовемо кад нас призове. Ако смо Христови, неминовно је да ће да нас дирне туђе страдање и да ћемо се потрудити, онолико колико су наше могућности и по нашим даровиима, да другима олакшамо, утешимо, помогнемо. Да, и када нико то од нас не тражи. Јер то постаје природно за нас.
Поредак и правила морају да постоје, некад се баш кроз њих пројављује слобода и одговорност. О томе опширније другом приликом. Видели смо да је Христос поштовао правила али исправно их разумевајући, одбацујући наслаге људске ситничавости и крутости. Свети апостол Павле записао је да нас је Бог учинио способнима „да будемо служитељи Новога Завета, не слова него Духа: јер слово убија, а Дух оживљује.” (2 Кор 3, 6). Но ако је Свети Дух уз нас, нема тог слова које може заиста да трајно убије, нити форме која може заиста да скучи. „Где је Дух Господњи онде је слобода.” ( 2. Кор. 3, 17).
Марко Радаковић
Слично овде
Коментари