Десило се ове године, на жалост, да неколико драгих људи нису могли да нам дођу на крсну славу. Потребно је, јасно, имати разумевање, ако су разлози оправдани и смислени. Напослетку, крсна слава је продужетак Литургије, а Литургија је икона Царства Божијег. То нас доводи до тога да је крсна слава, на извесни начин, наше подражавање Царству Божијем, због чега ће следећа прича, верујем, бити корисна.
Господ Исус Христос је у свакодневним околностима користио прилику да пружи поуку и утеху. Чак и приликом обеда. Једном приликом га је у дом позвао један од фарисејâ на вечеру. Вечера је, у Христово време, била главни оброк, када би људи завршили напоран целодневни посао. Тада је Господ на више начина подучио, но нас тренутно занима Његова прича о великој вечери, прича коју ћемо читати у Цркви ове, 29. недеље по Духовима (Лука 14, 16-24).
Један од гостију те вечере каже: „Блажен је онај који буде јео обед у Царству Божијем!“. Он то говори научен речима пророка Исаије који каже: „И Господ ће над војскама учинити свим народима на овој гори гозбу... Уништиће смрт заувек, и утрће Господ сузе са свакога лица... И рећи ће се у оно време: Гле, ово је Бог наш, њега чекасмо и спашће нас... радоваћемо се и веселићемо се за спасење његово“. (Исаија 25, 6-9)
Христос тада говори причу о човеку који је спремио велику вечеру и позвао многе. Домаћин у овој причи представља Сâмог Бога. Слуга долази званицама, међутим, сви се изговарају. Први каже: „Купих њиву, морам изаћи да је видим“. Ово је приказ оних који више маре за материјално, за имање и новац, него за Бога. Други се изговара: „Купио сам пет јармова волова.“ Опет, постављају се пролазне бриге и обавезе пре небеских и вечних. Трећи се изговара тиме што се оженио. У јеврејском закону, женидба је прве године брака била ваљано оправдање за неодлазак у рат, но не и за неодазивање на вечеру. На крају крајева, подразумева се да је и жена позвана, те је могао доћи са њом. Ово је приказ оних који више маре за човека него за Бога. (У данашњем сленгу, овог човека бисмо могли назвати „папучарем“. ) У некој коначници: није проблем што ови људи нису могли да дођу, већ што су могли али нису довољно желели. „И нећете да дођете мени да имате живот“, рећи ће Христос касније (Јн. 5, 40).
Кад је слуга јавио господару да нико неће доћи, домаћин му налаже да иде на тргове и улице, да доведе сиромашне, богаље, хроме и слепе. Кад су се ови одазвали, остаје још места, па домаћин слугу шаље и на путеве и међу ограде. Христос закључује: „Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало одабраних.“
Прво, очигледније значење приче јесте Божији призив јеврејском народу, који је кроз историју био усмераван и позиван ка наступајућој Великој Вечери, а који одбацује Христа као Месију, због чега Господ преко апостола позива све народе, без обзира на њихово национално и религијско порекло. Позива све одбачене, болесне, сиромашне. Они нису ни недостојни, ни нечисти, већ су пуноправне званице. И наставља да позива, стално, изнова, јер места ће увек бити.
Друго значење односи се на све нâс данас. Није довољно да се називамо хришћанима и да се самим тим сматрамо одабранима. Позвани јесмо, но само ако се стално одазивамо бићемо и одабрани. У контексту ове приче је јаснији значај Тајне Вечере и Светог Причешћа. Литургија и причешће Светим Даровима јесу учествовање у Вечери Господњој. Тако да, нажалост, многи свештеници врло добро препознају изговоре из ове Христове приче и данас.
„Што те нема у цркви?“
„Имамо много обавеза, морамо много да радимо.“, „Скоро сам се оженио, па док се скућимо и смиримо.“, „Водимо дете на тренинг.“, „Дођем ја на Божић.“, итд.
Кад недостаје воље увек се нађе изговор, а када има воље пронађе се начин. Јасно, познајем људе који из заиста оправданих разлога не могу увек да дођу на Литургију, но занимљиво је да је њима жеља за њом толико силна да искрено осећају да су пропустили Сусрет са најмилијима.
Литургија је највећи сусрет, онај који превазилази ограничености творевине, узводи нас ка вечности, сједињује са Богом. Но немојмо занемарити ни остале сусрете. Поменули смо крсне славе. Ту су и различита дружења али и испомоћи, па и најједноставније испијање кафице уз разговор. Свима нам је најчешћи изговор: „Немамо времена“, но колико је то тачно? А колико смо време потчинили обавезама, да бисмо стекли више материјалног, да би нама било боље? Време се ужурбало, затрпани смо буком, разонодом, бојама, информацијама, заборављамо дражи ћутања са пријатељима. Кажу, пријатељ је онај са којим можеш ћутати, а да вам не буде непријатно. И да при том, јасно, не чачка свако свој телефон.
Немамо времена, то јесте тачно, но не на начин на који ми често мислимо. Не тражимо изговоре за вечност, зарад дана који сувише брзо дође свом крају. Не пропустимо храну радости и вечности зарад хране која пролази кроз наш организам само да би га привремено одржала.
Не пропустимо да живимо због борбе да преживимо.
Бог и даље припрема Велику Вечеру.
Позив је отворен. Изволимо доћи.
(Марко Радаковић)
Коментари