Двадесет и шесте недеље по Духовима Црква чита Јеванђеље које говори о безумном богаташу (Лука 12, 16-21). Господ Исус Христос у овој причи казује о богаташу којем је добро родила њива, толико да нема где ни да смести приносе. Тада богаташ закључује да ће да сруши старе житнице и сазида нове. „И казаћу души својој: душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“
Питају се људи: зар је грех
радити и стицати? Не, грех је поуздати се у материјално више него у Бога. Грех
је због имања одустати од кретања ка Богу. Грех је бити похлепан и грамзив. Јер
Господ ову причу казује након што је један човек тражио од Њега да реши
оставински спор који има са својим братом. Христос, познавалац људских срца, то
одбија и поручује: „Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи
од имовине своје, што је сувише богат.“ (Лк. 12, 15). Потом говори поменуту
причу.
Из данашње перспективе многи се питају шта је овај човек згрешио. И данас људи зараде и срећни су јер ће много година моћи да лагодно живе, шта је погрешно у томе? Погрешно је кад човек свој смисао везује за материјално, за јело, храну и свако друго угађање. У том виђењу живота Бог је сасвим споредан или небитан. Човек толико усмери пажњу на земаљска и пролазна добра да сасвим занемари она вечна. Овде се, дакле, не критикује жеља да неко пружи основну земаљску сигурност породици и себи. Јасно је да део живота радимо да бисмо утолили основне овоземаљске потребе, али морамо пажљиво да улажемо време, труд и пажњу да бисмо радије били Богом богати (Мт. 6, 33). Новац и имање нису ни циљ живота, ни постојани темељи наше радости и успеха.
Ето, некако се удесило да је онај хиперпотрошачки „празник“ црни петак зацрнио не толико давно у односу на јеванђељски одељак који читамо. Питам се како би они који се туку за ха де телевизоре примили ову поруку, на коју се надовезује и свети апостол Павле: (1.Тим. 6, 7-11): „Ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети.А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је корен свих зала среброљубље, којем неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човече Божији, бежи од тога, а иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу.“
Много смо ми несрећни с обзиром
на то колико нам је пружено. „А кад имамо храну и одећу, будимо овим
задовољни.“ Колико нâс је овим задовољно, кад говоримо о земаљским потребама? И
колико често мислимо да нам је свет пропао уколико „немамо довољно новца“?
Које су све грешке безумног богаташа? Заборавио је да је Бог тај Који пружа свако добро, Који је учинио да земља рађа и даје плодове, они нису примарно његови. Пожелео је да плодове ставља на гомилу само ради свог ужитка, заборављајући ближње, сиромашне, своју заједницу... Све добро које му је Бог пружио наменио је само себи. Врло је могуће да је чекао и већу цену плода, уместо да је одмах прода - тада му не би требала већа житница, зар не? Али он је чекао већу цену, са жељом да се обогати на нечијим насушним потребама. Имао је неоправдано чврсто поуздање у своје могућности, као и у безбедност житнице, итд. Планирајући није ни поменуо „ако Бог дâ“.
„Ви који не знате шта ће бити
сутра. Јер шта је живот ваш? Он је пара, која се за мало покаже, а потом је
нестане. Уместо да говорите: Ако Господ хоће, и живи будемо, учинићемо ово или
оно.“ (Јаков 4, 14-15).
И ето, неко прославља црни
петак, а неко Светлу Недељу. Неко троши новац за материјална добра, неко улаже
љубав за она небеска. Неко се поузда у износ на банковном рачуну, а неко у
Господа. Све ово не значи да смо ми, хришћани, изузети од материјалних
околности, нити да нећемо купити нешто што је на попусту. Али не чинимо од
имовине идоле, нити њих сматрамо правим богатством – „јер где је благо ваше,
онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 21). Ако планирамо, знамо да наш план није
отуђен од Божијег. Ако се и богатимо, не заборављамо сиромашне. Ако
осиромашимо, знамо да нас Бог не лишава небеског блага. Сутра, на Светој
Литургији, то се благо дарује свима вољним да га узму.
(Марко Радаковић)
Слични текстови: Хришћанство не налаже сиромаштво, већ позива на скромност
Коментари