Двадесет и осме недеље по Духовима Црква чита јеванђељски одељак који нас усмерава на значај захвалности (Лука 17, 12-19).
Господ Исус Христос је на свом путу до Јерусалима пролазио између Самарије и Галилеје, када га је приметило десет људи са губом. По свему судећи, они су били и Самарјани и Јевреји, будући да је то погранична област коју чини мешовито становиштво. Самарјани и Јевреји у уобичајеним никада не би ни разговарали, а камоли боравили скупа, очигледно их је заједничка невоља (тешка болест) зближила. Јевреји су Самарјане сматрали издајицама, некадашњим сународницима који су се крвно, верски и обичајно сасвим измешали са незнабошцима. Но ето их заједно, и издалека моле Христа за милост.
Зашто издалека? Прво, зато што се сматрало да је губа веома заразна болест, те су свакако имали обзира према здравима. Друго, Мојсијев закон је заповедао да се особа са губом видно истиче по одећи и изгледу ( да буде раздрте одеће и гологлава). Заражени је дужан да се удаљи из насеља и свима обзнани своју болест, пошто је нечист. Болесни од губе су били најнижи слој друштва, живели би поред путева, преживљавали су просећи од путникâ. Учитељима, какав је био и Христос, било је забрањено да их додирују јер су и физички и религиозно нечисти.
Уколико оздрави, губава соба је дужна да се јави свештенику, да принесе жртве, те да га свештеник прогласи чистим, то јест, поновним чланом заједнице. Након тога он може да живи у насељу, у заједници, и да учествује у богослужењу. О свему томе пише у 13. и 14. глави књиге Левитске.
Губави људи вичу: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“. Занимљиво је да се Христу губави обраћају по имену, што значи да су чули и знали за Њега. И да не траже тик оздрављење, но милост, што указује на њихову веру у Њега као Господа.
Христос им поручује: „Идите и покажите се свештеницима.“ Јер то се, по Закону, чинило када се губави очисти. Они су сасвим поверовали да ће се заиста очистити, и то им се, већ на путу, дешава. Није, дакле, упитно да ли су они показали веру, јер очигледно да су сасвим веровали и Господу били послушни. Но од свих њих само се један враћа да се захвали и пада ничице пред Христа, а то се чинило само пред Богом. Тај који се вратио био је Самарјанин, онај за кога се сматрало да је од вере отпао. Тада Господ рече: „Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вера твоја спасла те је.“ Остали су добили само физичко исцељење, овоме Христос даје благослов који је и на духовни напредак.
Ова повест сликовито приказују људску природу и нашу заборављивост и незахвалност. Тек десети од оних који су чудесно излечени, долази да се захвали. Важно је приметити да Христос није тражио њихову захвалност, али се искрено обрадовао овом који ју је показао и туговао због оних који нису. Он то није чинио јер је Њему потребна људска захвалност, будући да је Бог – али као Познавалац људског срца, врло добро зна колико је људима потребна захвалност, најпре према Богу.
Наука је доказала да су исти делови мозга задужени за анксиозност и захвалност, што би значило да дубоко захвалан човек не може истовремено да осећа дубоки немир. Једно друго побија. Православно богослужење је живо прослављање Бога и захваљивање Њему. Зато се и Свето Причешће назива Евхаристија – Захвалност. Богу приносимо од онога што нам је Он дао, ми, који смо Његови. Хришћанство је вечно трајуће „хвала“, живљење хвале.
Виђао сам људе који по три деценије нису устали из кревета и дочекивали би те са осмехом на лицу, искрено се радујући животу и захвални на њему. Видео сам дечака са Дауновиим синдромом којем осмех није силазио са лица јер је био сунчан дан. А кад и како могу заборавити своје ђаке из основне школе који су ме највише научили радости и захвалности! Но већина нас, у бригама и љутњи због онога што немамо, заборављамо оно што имамо. Заборављамо и све оно што тек можемо да имамо, доживимо, волимо, умножимо, што Бог може благословити, дати и умножити, као и небројено пута до сад. Брига срце чини ужим, захвалност га шири. А кад је срце шире, оно више и даје, више и у себе прима, продубљује живот и приближује га Богу.
„На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу.“ (1.Сол. 5, 18)
На крају, бићу слободан да напишем једну вежбу коју сам имао са ученицима другог разреда пре неких 7, 8 година. Задатак је био да напишу на чему су Богу захвални.
Захвалан сам Богу...
... што могу да пливам и гњурим!
...зато што имам пун фриждер!
... што могу да трчим!
... јер могу да се играм!
... што могу да тренирам фубал!
...што имам пријатеље.
... што имам породицу.
... што сам одличан ђак.
... што немам страхове.
... јер живим леп живот.
... јер путујем.
... што имам добре учитеље.
... јер се моји снови остварују.
... што сам здрав.
... што је мир.
... што ћу добити сестру.
... јер нас је све створио.
...што имам памет.
... што имамо кров над главом.
... на свим чулима које моје тело поседује!
... на лепој боји мог гласа.
... на томе што могу да цртам.
... на храни.
... на лепоти.
... на ваздуху.
... на природи.
... на брату.
... јер је постао човек.
...што сам жив!
...што постоји!
(Марко Радаковић)
Коментари