Људи често оптужују себе кад их повреде вољене особе. „Био сам наиван!“ „Kако то нисам видела!?“ „Зашто нисам трезвеније одлучио!?“ „Зашто сам толико труда уложила и живота дала!?“ итд. То се може односити како на пријатељства, блиску породицу, тако и на љубавне везе и бракове.
Непотребно је да оптужујемо себе. Били смо људи.
Кад год волимо некога, ми га улепшавамо. То љубав чини. Препозна оно лепо у човеку, оно што нас оплемењује, оснажује, чини радосним, утврђује на путу ка Царству небеском. Изрека каже: у Рај се иде у добром друштву, у пакао човек силази сâм.
Неко ће рећи: није тако, то је заљубљеност или занесеност, љубав види човека какав он заиста јесте. Донекле је тачно. Острашћена заљубљеност помути доживљаје, те девојка припише момку оно што он не поседује. Срео сам се и са људима који су острашћено улазили и у пријатељства, желећи оног другог сасвим да угурају у калупе њима прихватљивог и драгог, те бурно реаговали кад су схватили да то не иде. Тако да острашћена допадљивост свакако није добра. Али људи бивају повређени и када много година, трезвено и у огромном труду – искрено и чисто воле.
Ниси схватио какав је човек заиста и повредио те је? Ништа зато. Само Бог познаје човека какав он заиста јесте. Човек често нема најбољу представу ни ко је он сâм. У Светом Писму је најочигледнији пример тога апостол Петар који је ватрено рекао Христу да ће и у смрт са Њим, а онда Га се неколико сати касније кукавички одрекао.
Кад год волимо некога, ми, у ствари, у њему видимо и препознајемо боголикост. Видимо ми његове и ружне и лепе особине, но гајимо наду да ће доброта у њему надвладати. И то је природно. Кад год некога искрено волите, ви искрено и навијате за њега. Желите да вољена особа надиђе слабости, да победи страхове, постане боља, ње саме ради. Јер ако волимо, то није толико везано за наш бољитак, колико за њихов. Ми тек посредно у томе добијамо, радујемо се њиховом напретку знајући да ће и наш однос напредовати. Тако је и са супружницима, и са браћом и сестрама, и са пријатељима, итд.
Свака љубав уједно укључује наду и веру. Верујемо у могућности и снагу те особе, надамо се да ће бити радосна и да ће нам наш однос увек доносити мир.
То се, на жалост, не дешава увек. Људи су слаби, повреде, изневере, издају. Да би узео на Себе све људско, Христос је и то узео на Себе. Дозволио је Себи да буде повређен и издан, и то пољупцем. Најближи могу да те повреде оним најприснијим.
Али то је у реду.
Кад год волимо, ми допуштамо себи могућност да будемо повређени.
То није слабост, то је снага.
Било би кукавички крити се, боље је подићи браду и ширити руке. Због оних који ће ти пасти у загрљај, вредно је сваког страдања. Христос је то показао во вјеки. Волео је људе до краја, дозвољавајући Себи да буде повређен, и то како повређен, на најболнији могући начин у историји страдања и бола. Не само што се тиче дрвеног Крста, носио је Он и Крст кроз свест да Га пљују и повређују они које толико воли. Јер волео је Он и Јуду, и фарисеје, и законике, и првосвештенике, и оне који су урлали: „Распни га“. Бог је, кроз Њега су живот добили, Његови су били и Њега су одбацили. Но Он их свакако воли и моли се Оцу за њих док умире.
Ето, то је христолика љубав. Она која прихвата могућност да можемо да умремо за оне које волимо и она која прихвата могућност да они које волимо могу да нас повреде. Но ми их свакако не мрзимо и не одбацујемо, нити жалимо што смо их волели.
Све то, јасно, не подржава бесмислену близину с онима који нам наносе бол. Ни Сâм Бог се не намеће онима који Га не желе, премда их стрпљиво чека. Кад осетимо и доживимо да смо им више терет него радост или да смо им више објект него жива боголика личност, ми се удаљујемо, јер у љубави је у реду и отићи. И због других и због себе, јер призвани смо и себе да волимо и поштујемо.
Све је ово веома сложена тема и немогуће је пружити општеважећи одговор и решење. Где је граница трпљења и где она прелази у гажење себе и Богом даног достојанства? Сасвим се не слажем са оним да је потребно трпети до краја, јер шта је крај? Зар је потребно у смрт, физичку или духовну, да нас отера наша благонаклоност према човеку?
Не заборавимо да је љубав према Богу сочиво кроз које волимо људе.
Тако је било, тако ће и бити. Само кроз љубав према Богу правилно видимо, препознајемо и доживљавамо љубав према људима. Ако наша љубав према човеку (било то наше дете, родитељ или супружник) ако нас та љубав приморава да „скинемо“ са очију нашег срца љубав према Богу, онда знамо да је то љубав оболела, помућена, неискрена, острашћена и погубна. То не значи да је потребно да престанемо да волимо те особе јер врло добро знамо да се то не може десити по наредби ума. Само је потребно да те односе уредимо, отрезнимо, или прекинемо, ако се ни не виде под призмом наше љубави према Богу али и Божије љубави према нама. Ниподаштавање себе до непрепознатљивости, то је негирање Божије љубави према нама. Он нас не одбија, но нас узвисује. Тако ни ми себе ни бисмо смели да одбацујемо и не волимо, но да се у љубави узвисујемо и преображавамо.
Кад некога волимо, не волимо га свесно очекујући његову промену на боље, волимо га јер га волимо, макар био и грешан, макар нас и повређивао. То јесте боголико. Но ако допустимо да у тој љубави губимо себе и наш могући преображај, ако у томе поричемо Божије дарове потчињавајући се сасвим оном људском, променљивом и нестабилном, то није однос који је на радост и спасење икоме.
(Марко Радаковић)
Коментари