Ђаци у школи махом знају да погача и вино које спремамо за крсну славу представљају Тело и Крв Христову. Ретки су упознати са значењем кољива. Најчешћи одговор је “за покој душе“, што није потпун одговор, али јесте тачно, свештеник се моли за оне који "принесоше ово у славу Твоју, и у част светога (име светитеља), и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери."
Но зашто баш кољиво?
Пшеница је симбол наше вере у Васкрсење, како Христово, тако и наше, будуће. Погледајмо шта је Христос о томе рекао:
„Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни. Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја, онде ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој.“ (Јн. 12, 24-26) И на другом месту Христос Страшни суд пореди са жетвом где се пшеница сабира, а кукољ спаљује (Мт. 13, 29; Лк. 3, 17).
Господ Исус Христос исказује параболу служећи се примерима из свакодневног живота. Слушаоцима је било јасно да једно зрно пшенице, које се чини мало и незнатно, па и „мртво“ по себи, након сађења у земљу, из себе роди много више зрнâ пшенице и даје живот. Човек, када премине, полаже се у земљу и поново ће устати, већи и „живљи“ но што је био. Овим Христос упоредо указује и на Своју смрт и Васкрсење – које и омогућава наше будуће васкрсење. Указује да се Бог стара и за преминуле, те да ће они поново устати. Можемо тумачити и у контексту тога како је човеку неопходно да се одрекне старог, себичног себе, да се не држи грчевито овоземаљског, већ да је слободан да се отвори Небеском, толико да је спреман и да умре јер зна да ће живети са Христом.
У Старом Завету, уз вино и уље, пшеница је код Јевреја била један од обредних приноса. Иначе, вредно је напоменути да се пшеница, као основна храна (за хлеб), у многим религијама сматра храном бесмртности. То је основна пројава поштовања Божије творевине, у њеној једноставности али и насушној потреби; уједно и наше подсећање на скромност и суздржање. Зато приликом освећења кољива молимо: "Господе, Ти си све речју својом савршио и наредио земљи да производи разноврсне плодове за употребу и храну нашу; Ти си учинио да су три младића и Данило, храњени семењем у Вавилону, били светлијих лица од оних однегованих у раскоши. Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети оне који буду јели од њих..."
Дакле, за сваку крсну славу се кува кољиво. Укључујући и празник Светог Архангела Михаила, јер и тада једнако верујемо у Васкрсење Христово, али и свих наших преминулих, и наше будуће васкрсење, и живот будућег века. Аргумент да је „Аранђео жив светац“ нема смисла. Сви Свети су живи пред Лицем Божијим, у Богу нема мртвих. Кољиво се не кува као некаква „жртва за мртве“, то би било равно паганском жртвоприношењу, већ из разлога које смо навели – прослављајући Васкрсење, у славу и захвалност Богу. Зато се кољиво кува и приликом сахране и парастоса, када се молимо за преминуле. Зато је у реду да свештеник и на опелу каже: „Христос воскресе!“, и често отпева тропар Васкрсења. Није Васкрс празник раван Новој години, па да се везује за земаљске доживљаје среће. Васкрс је небоземни празник, празник побеђене смрти, празник непрегледног живота, и итекако приличи и потребује да се он сведочи у сурету са смрћу. Напослетку, наша реч „сахранити“ изворно има значење „сачувати“ (црквенословенски и руски језик о томе сведоче). Дакле, ми препуштамо тела земљи на чување до васкрсења мртвих.
Свети Апостол Павле ово додатно објашњава: „Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што ти сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго... Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; Сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; Сеје се тело душевно (=природно), устаје тело духовно.“ (1.Кор. 15)
Кољиво, дакле, није тек неки слаткиш на који нас традиција обавезује, но један од начина пројаве захвалности и на оном наизглед најмањем, а највреднијем; као и исповедање наше вере у живот после смрти.
Коментари