Апологија икона (против модерног иконоборства)

 

Видим да се рађа нови талас иконоборства, овај пут под утицајем неких протестантских виђења. Кажем тако, јер познајем изузетне протестантске теологе код којих, иако имамо различита виђења, никада нисам видео овакав, крут и једнострано осуђивачки, чак нападачки наступ. Највероватније је нео-иконоборство поникло од неких секти, којих је све више, али примећујем и све већи број људи који самостално тумаче Свето Писмо или уз помоћ псеудо-теолога са јутјуба. 

- Први аргумет: кршење Божије заповести.

Поменути сматрају да поштовањем икона ми кршимо Божију заповест „Не прави себи идола, нити каква лика, немој им се клањати, нити им служити“. О свему овоме су много боље и детаљније говорили оци Седмог Васељенског сабора 787. године, а нарочито Свети Јован Дамаскин, чије ћу неке аргументе поновити, а чија дела свесрдно препоручујем за читање. Пре Христа људи нису осликавали Бога јер је било немогуће да се ослика Бог Којег нико није видео. Али кад је Бог по својој великој љубави постао Човек, с људима живео, боравио, причао, пострадао и васкрсао, и многи су Га видели – па зашто Га не бисмо осликавали?

Поштовањем икона ми указујемо част и поштовање ономе лицу које је на икони представљено. Ми не обожавамо материју икона: дрво, папир, платно, метал. Не молимо се ни самој икони, као да икона има икакву силу по себи, већ се наша мисао и љубав преноси на Бога и на светитеље, чији су ликови на иконама приказани. Иконе, дакле, нису тек неки украс, већ су попут прозора у Царство небеско.

Кад се молимо пред иконом, не молимо се њој, већ живој личности која је на њој насликана. Кад кажемо да се десило чудо пред иконом ( а знамо да се та чуда и данас дешавају), ми не верујемо да је сâм предмет, сама икона неко чудо учинила, јер она је, сама по себи, део творевине, попут нас. Али Бог чини чуда кроз иконе, јер види нашу чврсту веру, јер Његова благодат може да делује кроз творевину.

Данас, тако, у нашем народу постоје две крајности. Осим поменутог иконоборства, неки иконе доживљавају као амајлије, што би оци Седмог Васељенског сабора такође осудили. Ако икону, Крст, Светитеље или мошти поштујемо независно од Бога, онда заиста директно кршимо Божију заповест о прављењу идола. Важно је знати да Бог никада не делује механички кроз предмете, као да су они неки спроводници Божије енергије (=благодати) мимо Његове воље или мимо наше вере. Бог је Једини Свет, сви остали, и све остало, светост добија само од Њега, по Његовој вољи, у Њему.

Сваки човек је створен као икона Божија, по Његовом Лику. То је велико, огромно достојанство – бити жива икона Божија! Из тога проистиче да је сваки наш ближњи – прозор у Царство небеско. Тако да нам је залуд да целивамо иконе од дрвета ако не волимо нашег брата, икону живу .

Други аргумент иконобораца је мало досадна мантра: „то не стоји у Светом Писму“.

Христос је основао Заједницу(=Цркву), она ја написала Писмо, у њој се и тумачи (О томе сам писао овде). Божија Реч је жива, живи и данас, није запела у написаном. „А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге.” (Јн. 21, 25)

Извор вере није само Свето Писмо, но и Свето Предање, што Библија сама потврђује:

"Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох." (1.Кор.11,2)

"Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом." (2.Сол. 2,15)

„И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу.” (2.Пт.1, 20) – што ће рећи, тумачи се Црквом. Видимо да сатана Христа искушава цитирањем Светог Писма, те је очигледно да није довољно познавати Библију да би познали истину, познаје и  ђаво Библију итекако.

Свето Писмо  је само део Божијег Откривења, ако га посматрамо одвојено од целине Божије љубави и Промисла, ми можемо и од Светог Писма направити себи идола. Људи из близине Божије су писали Библију, зар не? Људи који су с Њим склопили Савез, прво кроз Мојсија, потом кроз Христа и Причешће. То су људи Божије заједнице илити Цркве. Речју, Црква је написала Библију, Црква је и кроз векове тумачи, тј. тумаче је људи у заједници са Христом и другим људима.

Видимо да се у Новом Завету испуњују и допуњују одредбе Старог, па је одлучено да се хришћани не обрезују и да могу да једу нечисте животиње (Дап. 10, 11-12; 15, 19-20) што је била категоричка заповест. Бог се открива и дан данас, иако је Свето Писмо исписано, чуда Божија се и данас дешавају. Или мислимо да их нема?

У  Библији не пише ни да ли да дајемо крв или да ли да имамо налоге на Фејсбуку, па имамо и памет и благодат Св.Духа у Цркви и њене учитеље  да повежемо ствари. А без тога можемо отићи куд су и Јеховини сведоци, тумачећи како је у крви садржана људска душа (тумачећи буквално 3.Мој. 17,11  буквално. Те су и умирали одбијајући да приме туђу крв.)

Трећи аргумет: човеку не треба «посредник» за молитву, не треба му икона, може се Богу молити директно.

И молимо се Богу директно.

Постојао је храм у Старом Завету, зар не? Називан светим местом. Мојсије се изува кад му се Бог јавио јер је земља света, због близине Божије. Што ће рећи, Бог Својом близином чини места и предмете светима.

Тако је Литургија одраз (икона) Царства небеског, служи се у храму Божијем, Причешће је икона Тајне вечере, а не пуко (под)сећање или копија. Иконе нису идоли, приказују стварног Христа а не лажне богове, и Њега обожавамо, иконе само поштујемо.

Ово изискује детаљнији текст који не трпе друштвене мреже, а који ће, ако Бог дâ, бити објављен у неком штампаном медију/црквеном часопису. Молио бих и сабраћу вероучитеље и драге оце да допуне или поделе искуства у коментарима.

Слични текстови: овде

 (Марко Радаковић)