Јеванђеље које смо данас чули у Цркви помиње Господа Исуса Христа који за преминулу девојчицу каже: „Не плачите, није умрла, него спава“ (Лк. 8, 52). Ове и сличне речи којима говори о смрти Његовог пријатеља Лазара (Јн. 11, 12-14), дале су основа неким тумачима да закључе како после смрти душа одлази у неку врсту сна, неког лимба у којем је несвесна себе, све до Другог Христовог доласка.
Али овде је реч о метафори, не о теолошком учењу. Како знамо за то?
У причи о богаташу и Лазару очигледан је приказ да су њихове душе у аду и рају (Лк. 16, 19-31). Неки кажу: то је само Христова прича, не мора одговарати стварности. Не бих се сложио, али идемо даље.
Мојсије
и Илија разговарају са Христом на гори Тавору приликом Његовог Преображења (Мт.
17, 3; Лк. 9, 4). Илија се огњеним колима узнео на Небо, но Мојсије је умро,
како онда, „уснула душа“ разговара са Христом? Зар се не трен пробудила?
Христос на Крсту каже покајаном разбојнику: „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.“ (Лк. 23, 43). Данас. Не кад други пут дође, но исти тај дан. Аргумент да запета у оригиналном тексту стоји на другом месту нема никаквог смисла ("Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају.") Не стоји на другом месту, зашто би је ико померао, и ама баш нигде другде није записано да је Христос рекао: „Заиста ти кажем данас...“. Увек је: „Заиста ти кажем...“.
„Зато је и мртвима објављено Јеванђеље, да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе.“ (1.Пт. 4, 6). Како је могло мртвима бити објављено Јеванђеље ако спавају? Но знамо да је у суботу Христос био у аду. „...усмрћен телом, а оживевши духом; којим и сиђе и проповеда духовима у тамници.“ (1.Пт. 3, 18-19)
Господ каже: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се.“ (Јн. 8. 56) Како је могао видети ако „спава“?
Свети апостол Павле на једном месту каже како би му било лакше да умре и буде са Христом, него да наставља страдање али то подноси због повереног му стада и Божије воље. „А обузима ме обоје: имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; Али остати у телу потребније је вас ради.“ (Филип. 1, 23-24) Дакле, после смрти ће бити са Христом, а не у неком дремежу и несвести. На другом месту слично вели: „И постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа.“ (2. Кор. 5, 8 )
Зашто је учење о „сну душе“ неправославно?
Осим наведених ( и других, ненаведених) светописамских доказа, то доводи у питање нашу веру у Светитеље као наше заступнике пред Богом. У Светом Предању имамо много, небројено показатеља да су Свети итекако живи и будни пред лицем Божијим и будни пред молитвама нâс који им се обраћамо. Учење о сну на извесни начин раскида поимање Цркве као Заједнице свих људи сабраних у Христу: телесно преминули (укључујући и Свете) нису свесни, те и нису у пуноћи те и такве Заједнице. Наше молитве за њих су по томе залудне, те и Задушнице губе смисао. Даље, многе секте произникле из окриља протестантских цркви, управо ово уче и тобож сматрају аргументом против поштовања Светих, моштију али и против молитава за упокојене.
У Светом Псиму се сан користи буквално и као метафора. Метафорички се користи да означи и духовну тупост, недостатак пажње. У Причама Соломоновим, уснули су особе које не препознају ни основне људске потребе. „Докле ћеш, лењивче, лежати? Кад ћеш устати од сна свога?“ (Приче 6, 9). Код пророка Исаије (29, 10) и врло често у Новом Завету (Мк. 13, 35-36; Рим. 13, 11; Еф. 5, 14; 1.Сол. 5, 6-9) – сан означава духовну летаргију која се мора одбацити да бисмо остали будни у претећем свету. Тада има и есхатолошко значење, упозорава нас да будемо на опрезу због знакова времена. Исто тако, Библија често духовну спознају пореди са животом, а духовну таму и незнање са смрћу, те Христос каже: „Пусти да мртви покопају своје мртваце“ (Мт. 8, 22 и слично Еф. 2, 1). „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.“ (Еф. 5, 14). Христос је „Првина уснулих”, итд. Црква у својим богослужењима покојнике ословљава као „уснуле слуге Божје”.
Још
се може много тога рећи али то друштвене мреже не трпе. У закључку: Сан, као и
одмор, су МЕТАФОРЕ за смрт или духовну пасивност, па и обратно: смрт је
метафора за духовну отупелост. То нису теолошки искази који поручују да душа
битише у неком несвесном међустању, лимбу, полу-постојању, до Другог Христовог
доласка. Сличном темом, са лингвистичке и теолошке стране, много боље се бавио
епископ бачки Иринеј, те ћу заинтересованима ставити линк до текста у коментар. Поменути текст
ДОПУНА ЗА РАДОЗНАЛЕ
ДОПУНА: По питању Мојсија, неки тврде да је и он васкрснут, а као аргумент за то наводе Јудину посланицу 1, 9: „А Михаило Арханђел, када препирући се са ђаволом говораше о Мојсејевом телу, не усуди се изрећи хулнога суда, него рече: Господ нека ти запрети!“ Највероватније је овде реч о томе што се не зна Мојсијево гробно место, то јест, где му је тело, будући да је јеврејски народ био склон идолопоклонству и обожавању људи. На крају крајева, Свето Писмо је изричито да је умро: „А погребе га Господ у долини у земљи Моавској према Вет-Фегору; и нико не дозна за гроб његов до данашњега дана. И бјеше Мојсију сто и двадесет година кад умре, и не беху потамнеле очи његове нити га снага издала.“ (Понз. 34, 6-7). Јасно да је ђаволу било мило да се Мојсијево тело пронађе, не би ли Израиљце опет навео на обожавање људи. У неком другом контексту, ако је Црква Тело Христово, телом Мојсијевим се може сматрати „стара Црква“, илити у Јудиним околностима – синагога. Неки тумачи то тако виде, но мало је вероватно. Трећи наводе да свети апостол Јуда прави референцу на неки апокриф који је био актуелан у његово време, те он то сматра опште познатим местом, док је нама контекст реченог непознат. Како год било, навођење овог стиха као доказа да је Мојсије васкрсао је сувише натегнуто и у супротности са раније реченим у Старом Завету: „погребе га Господ“ и Мојсије „умре“.
Јеховини сведоци овај стих наводе и као доказ да су архангел Михаило и Син Божији исте личности, и ма колико ми и сама идеја била бесмислена, то изискује одвојен текст, само из старања према другима.
Коментари