Има неке дражи, чари, лепоте, чак и величанствености и страхоте, све скупа, у тајни куда ће те живот водити и куда ћеш ти ићи, својевољно или препуштен таласима против којих не можеш. Некад ме одушеви колико немамо појма. Има нешто побожно у неочекиваним призорима иза угла али и у освртањима иза рамена. Јасно, људи често ненадано доживе трагедије и потресе, и не могу нипошто тврдити да је живот само диван, јер није. У дану се све може окренути наглавце и многи су то осетили, снашли се или се нису снашли, толико је различитих прича да је бесмислено направити општи закључак. Но ако сам се у нечему утврдио, и што могу без сумње потврдити, ако ти је Бог сапутник и помоћник, све боље избориш, све лакше осмислиш, а кад се смисао не може ни назрети – лакше њему препустиш, у поверењу, и наставиш даље. Бориш, молиш, плачеш и смејеш се, схваташ, то је живот. И у својој тузи и у свом болу, живот може бити песма. Често су тужне и болне песме оне најлепше, најутицајније, оне после којих дођу најбољи увиди и најискреније сузе, најкоренитије промене или најсилнија љубав. Нека и туге, тешко је туговати али нема доброг човека и нема Божијег човека који није храбар да тугује. Убеђују нас медији да морамо да будемо срећни, но не могу бити толико срећан уз Кока Колу колико ћу саучествовати у болу мени блиских. Јер ближњи ми је дражи од Кока Коле, новца, лајка, каријере. Бирамо где улажемо себе и где сејемо себе. Уложићу време и труд у невољу мог пријатеља, могао или не могао да му помогнем, оћутаћу са њим, преболовати са њим, молити се за њега, мислити на њега, не зато што имам неку наметнуту дужност, још мање корист, но ја га волим и то је просто тако, тако живим. Парче себе сам уложио у тај однос, не марећи за добит, али то сам ја, то је моје, то се воли, ту се дајем и ту вредим.
Има неке лепоте у неизвесности. У новим ћошковима, новим кривинама. Као добар филм, не желиш да знаш одмах да знаш шта ће се све десити, и у томе чучи значајан део лепоте те приче. Лепота није само у лагодности и срећи, има лепоте и у крсту који носимо. Поред осталог, зато га и целивамо и у њему стојимо. Страшније је кад човек од тога бежи и то одбија, у страху. У сржи тога чучи себичност: желим да буде како ја желим. А у сржи хришћанства стоји љубав: желим да буде како мој Небески Отац жели. Желим да дајем себе пре него да стекнем себи, да волим пре него да будем вољен, да праштам пре него да хрлим ка освети.
Бог Свети зна да мој живот није и чини се да неће бити онакав каквим сам га планирао, могуће ни онакав какав сам молио. Човек снује, Бог одређује, некад те постави више но што си очекивао, некада схватиш да из перспективе Царства небеског висине нису тамо где очекујемо да буду. Но будући да сам увек завршавао молитву са: „нека буде воља Твоја“, немам великих бојазни или страхова. Само чврсто поверење да ме Бог води тамо где је потребно да будем. И једну дозу скоро детињег усхићења: а шта је иза угла? Шта је иза ове кривине на ролеркостеру? Да, можда сам уплашен али сам и радостан у исти мах, као дете, и чврсто се држим свог Родитеља, јер знам да је уз Њега вожња увек добра.
Куда ће нас све Бог одвести, не знамо, но леп ли је то пут, био он тежак или не. Само да смо у добром друштву.
Коментари