Све чешће на интернету сусрећем савете који препоручују да не причамо никоме о својим проблемима. Други то могу злоупотребити, изневерити поверење, итд. Све је више лајф-коуч савета у смислу: дружите се са онима од којих можете да добијете највећу корист. Некада се то сматрало користољубљем и себичношћу, а данас амбицијом и „добрим конекцијама“. Тако, неприметно, други се представљају као средства и стратешки потези, претње или противници, понајмање као живе, по Божијем лику саздане личности.
Истина је да морамо бити обазриви коме о својим проблемима причамо, јер неки људи заиста могу то да злоупотребе. Исто тако, постоје животне околности када је препоручљиво остати тих, но свакако да је неопходан шири контекст пре него што некоме препоручиш да не прича о својим проблемима.
Но тешко је, скоро немогуће, свакако штетно, да човек само ћути и нема поверења у људе. Од скривања, ћутања, склањања, потискивања може проистећи читав низ тежих невоља, психолофизичких и уопште животних. Разговор нам је неопходан, као и поверење у људе. Пријатељи умеју да утеше, уделе савет, конкретно помогну. И док смо призвани да другима чинимо, призвани смо и да прихватимо помоћ других. У сталном одбијању помоћи и утехе може се крити гордост премаскирана у понос или част. Свакако да је Бог увек Највећи Пријатељ и Утешитељ, али и људи су нам потребни, као и ми њима. За разговор, савет, утеху, помоћ, или просто да олакшамо једни другима терет. „Исповедајте пак једни другима сагрешења и молите се Богу једни за друге да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5, 16). „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов.” (Гал. 6, 2). Подразумева се да окретање ка другима подразумева и нашу отвореност, спремност да и ми саслушамо, утешимо, помогнемо.
Уколико човек има чисто срце, тешко је, па и немогуће да буде прорачунат с људима. Обазрив, свакако, јер „Добро је (већма) уздати се у Господа, него ли уздати се у човека; Добро је надати се у Господа, него ли надати се у кнезове. (Пс. 117, 8-9). Обазрив да, прорачунат не. То Свето Писмо отворено критикује:
„Браћо моја, не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа. Јер ако дође на сабрање ваше човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у бедној хаљини, И погледате на онога у светлој хаљини, и речете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху: Ти стани онде, или седи овде ниже подножја мојега; Зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима?“ (Јаков. 2, 1-4)
И Сам Христос није гледао ко је ко, но је прилазио и чинио свима, и сиромашнима и богатима, и својима и незнабошцима, одбаченима и презренима, и свакако да није помишљао на користољубље и интерес у свему томе. Јер Бог јесте Љубав и „будући да нас Бог толико заволе и ми смо дужни волети једни друге“ (1. Јов. 4, 11).
Напослетку, несразмерно је већа небоземна радост у искреној љубави но материјална и интересна, себична и пролазна срећа. Много је лепше имати доброг и оданог пријатеља, но сва земаљска богатства. Јер у однос искреног пријатељства увек је укључен и Бог. И Он нас назива Својим пријатељима. „Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам.“ (Јн. 15, 15-16)
Тако, нек нас ману са тим плашењем људима. Јасно да постоје зли и превртљиви људи, но нећемо се због тога од свих људи одрећи и порећи Христову заповест о љубави.
(Марко Радаковић) Сличан текст: Људи духа
Коментари