Данас смо на јутрењу читали дирљив јеванђељски одељак који говори о томе како је Господ опростио апостолу Петру (Јован 21, 15 – 19).
Господ је Симону дао надимак Петар ( што значи – камен, стена) због његове камене вере. Наиме, Симон је био први који је препознао и исповедио да је Исус из Назарета обећани Месија, Христос, да је Он Син Бога Живога (Мт. 16., 13-20). Одушевљен таквом вером, Господ му даје надимак Петар, Стена, говорећи да ће на тој стени сазидати Своју Цркву и да је врата пакла неће надвладати. Дакле, на чврстој вери да је Исус - Христос и Спаситељ сазидана је Црква. Знамо да је Јуда био онај апостол који је издао Христа и у очајању одузео себи живот. Петар се, у страху, три пута одрекао Христа но одмах потом се горко покајао, не упадајући у очајање, но поуздајући се у Божији опроштај. Зато након Васкрсења анђео поручује мироносицама: „Јавите ученицима његовим и Петру“ (Мк. 16, 7). Јер Петар, у свом покајању, сигурно се питао да ли је отпао од апостолства, да ли је достојан да се Христовим учеником назове, па, опет, он је са Светим Јованом Богословом био први од апостола који је дотрчао на празан Христов Гроб. Ово показује потребу смелости да се Богу вратимо.
Трећи пут се Васкрсли Господ јавио ученицима док су безуспешно покушавали да улове рибу и Он поново чини да риба уђе у мрежу. Потом обедује са њима. И тада пита Петра: „Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови?“ Са намером прави ово поређење, будући да је Симон у више наврата ватрено говорио о сили своје љубави, те је рекао: „Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити.“ (Мт. 26, 33) Петар сада пројављује смирење и поуздање, говорећи: „Да, Господе, ти знаш да те волим“. Да, Ти си Бог, Ти знаш да сам сагрешио али знаш да Те искрено волим. И Господ му каже: „Напасај јагањце моје“. Иако га се Петар одрекао у страху и слабости, Христос му опрашта. И не само то, већ му показује поверење упркос овој слабости, поверава му одговорност, даје му службу, утврђује апостолско достојанство, обећава благодат која ће доћи на све апостоле по доласку Светог Духа.
Занимљиво је да Христос овај разговор са Петром води у сличним околностима кад је Петар почео да Га прати, три године раније. И тада је Христос напунио мреже њима, рибарима, и позвао Петра, који се сматрао недостојним, рекавши му да ће од сад ловити људе (Мт. 4, 19). У сличним околностима сад Га поново призива у апостолство, овај пут речима: „Напасај јагањце моје.“. То што три пута пита Петра: „Љубиш ли ме?“ стоји упоредо са тиме што Га се Петар три пута одрекао. Христос уопште не пита Петра за његову веру, већ за његову љубав, љубав која произлази из вере у Господа. Позив да напаса и чува Његове јагањце односи се на оне који ће пратити Христа као Доброг Пастира. То се не односи само на храњење, већ и на чување, неговање, старање, љубав. Када га трећи пут пита да ли га воли, Петар се ражалостио, у искреном кајању али и у искреној љубави: „Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим.“ Христос му тада предвиђа страдање које ће имати због те љубави и позива га: „Хајде за мном!“. Истим речима је позвао све апостоле, истим речима позива и нас. „Хајде за мном.“
Често јеванђељске речи и догађаје читамо се неке дистанце, да ли зато што их гледамо као сакралне, као да су „из другог света“, или зато што нам стил делује архаично, или из охладнелости срца те не промишљамо на правилан начин о чутом или прочитаном. Али замислимо само: један од најоданијих пратилаца Самог Христа, уплашио се кад су му Учитеља ухапсили и мучили. Не познајем Га. Страшно ли је то рећи, замислите, у страху кажете за Бога: не познајем Га, нема Га за мене. Вероватно се и саблазнио, учинио је баш оно што је обећао да неће, од чврсте вере да је Исус Спаситељ дошао је до сумње кад је видео како и колико Га муче. По Васкрсењу, знајући шта је учинио, чује са Христових усана: волиш ли ме? Христос му показује поверење и љубав, упркос свему што је учинио, поверавајући му службу. И наново га пита: волиш ли ме? Ово је за Петра, без икакве сумње, било изузетно потресно, тужно-радосно, и показује ова повест сву срж искреног покајања.
Тако и данас, падамо сви ми. Говоримо себи и другима: таман да сви одрекну, ја ћу бити уз Бога! А онда, невоља дође, слабост обузме, грех превлада, падамо. Кад би Добри Бог дао да у тим тренуцима сви имамо смелости и љубави као свети апостол Петар! Јер љубав то чини, даје нам смелости да тражимо опроштај од оних које волимо, даје нам смирења и скрушености да се пред њима унизимо. Што је већа љубав, то је већа и смелост. Не дрскост, већ смелост. Јер једно је дрско дете које изнова греши не марећи за родитеља и узимајући га здраво за готово, а друго је смело дете које греши али воли родитеља и враћа му се у загрљај, са смелошћу да ће му родитељ опростити и помоћи да победи свој грех. Тако је и са Богом. Јер ако је љубав мала и смелост је мала. Јуда није имао велику љубав, пред њим је био већи његов грех но Божија љубав. Ко искрено верује и дубоко Бога воли, зна да Божија љубав надвисује и поражава сваки грех, но и ми морамо бити смели и храбри.
И не заборавимо да нас Христос сваки дан пита: волиш ли ме?
Марко Радаковић
Коментари